Nostalgija za severom #slika Švedske, Ljiljana Maletin Vojvodić

Nostalgija za severom #slika Švedske, Ljiljana Maletin Vojvodić



Hyperborea je u nekoliko nastavaka ekskluzivno objavila odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo je bila priča o Islandu, druugi o Grenlandu, treći o Finskoj, četvrti o Norveškoj, i na koncu, peti deo o Švedskoj. 

O pravoj Švedskoj ne znaju stranci ništa. Stranci koji prođu kroz te severne zemlje, brbljaju o njima, ono što su čitali o tim zemljama, a ne ono što su doživeli i videli.
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca


Iako je vrlo nezahvalno donositi uopštene sudove u vezi sa određenom zemljom ili nacijom, očigledno je da se Šveđani, poput ostalih Skandinavca razlikuju od ljudi sa juga, ili onih sa Balkana, odsustvom sredozemnog šarenila i vrelog temperamenta. Jer, dok će u Srbiji većina stanovnika sopstveni život porediti sa životom svog suseda, Šveđani će strpljivo stojati u redu i „gledati svoja posla”.


Zato, ma koliko da nije uputno doživljavati kompleksnost jedne nacije kao konzistentnu celinu, možemo se složiti s Tomasom Hilandom Eriksenom (Thomas Hylland Eriksen) koji u delu Šta je socijalna antropologija? navodi da određene kulture (ili društvene zajednice) imaju karakteristične lične osobine, koje dolaze do izdražaja i u kolektivnom i u individualnom diskursu. Tako možemo uslovno govoriti o dva glavna tipa kultura (uz treći, paranoičan tip, u kojem stanovnici žive u konstantnom strahu i sumnji) koje se po uzoru na Ničea razlikuju kao dionizijske i apolonijske. I dok pripadnike dionizijskog kulturološkog koncepta posmatramo kao ekstrovertne, hedonističke i temperamentne, za druge govorimo da su pretežno introvertni i miroljubivi.


Neosporno je da se pojedini lajt-motivi ili obrasci ponašanja mogu identifikovati kao niz predrasuda i kulturnih klišea koji doprinose oblikovanju slike i doživljaju nacionalnog karaktera Švedske kao zemlje visokog standarda, socijalne jednakosti i poštovanja ljudskih prava.
U našoj sredini se Šveđanke opisuju kao lepe, plave i emancipovane, nezavisne kada je novac u pitanju. Muškarci se doživljavaju kao uzdržani, principijelni, ali i kao oni koji se ne ustežu da pomažu u kući i oko dece.
Šveđani cene svoj privatni život i slobodno vreme i rado borave daleko od gradske verve, u prirodi i u tradicionalnim drvenim kućama. Lekseme koje označavaju osnovu kolektivno nesvesnog ove nacije poznate su kao lagom (umereno, skromno), allemansrätt (pravo svakog pojedinca na kretanje u prirodi, čak i po privatnom zemljištvu i vodi, uz obavezu da se prema toj prirodi, privatnom vlasništvu i ljudima ophodi s poštovanjem) i fika (pauza za kafu) koja uz nekoliko šoljica kafe podrazumeva i kanelbullar, rolnice s cimetom i „začinom srca”, kako na Bliskom istoku i u Indiji nazivaju kardamom.


U švedskom nacionalnom kodu se, kao i u ostatku Skandinavije, mogu prepoznati izvesna opšta mesta kao što su: sloboda govora, antielitizam, borba protiv diskriminacije, transparentnost i poštovanje prava svakog pojedinca.
Švedsko društvo je zasnovano na principima egalitarizma. Šveđani ne persiraju jedni drugima, čak i ukoliko se međusobno ne poznaju. Zvanično obraćanje sa Vi koristi se samo u specijalnim, svečanim prilikama ili u razgovoru sa kraljem.
Mačoizam u Švedskoj nije prednost već hendikep.
Šveđani nisu žrtve poslovne hijerarhije, a visoki položaj u firmi nikada nije u vezi sa demonstracijom moći ili sa kontrolom.
Švedska je prva država koja je još 1776. godine uvela slobodu štampe, a prema načelu javnog informisanja svaki njen građanin ima pravo da sprovodi građansku kontrolu i može zatražiti uvid u javna dokumeta i rad i odluke političara i organa vlasti.
Zato se čini da nije slučajno što se radnja Enciklopedije mrtvih (1983) Danila Kiša (1935−1989) dešava upravo u Švedskoj budući da dominantni literatni motiv ovog dela – ideja o enciklopediji anonimnih i običnih ljudi korespondira s osnovnom idejom inkorporiranom u osnove švedskog društava – idejom o poštovanju svakog, pojedinačnog ljudskog života.
Junakinja Kišove priče, koja je u Stokholm doputovala na poziv Instituta za pozorišna istraživanja, nakon izvođenja Strindbergove Sonate duhova u Dramskom pozorištu, zajedno sa svojom domaćicom, izvesnom gospođom Johanson odlazi u Kraljevsku biblioteku. Na kraju novele se otkriva da je sve to naratorkin san, no fabula je sledeća: ostavši tokom noći zarobljena u toj biblioteci kao u nekakvom zatvoru, ona se suočava sa čudom − sa enciklopedijom umrlih u kojoj su detaljno, biografski precizno, a u isto vreme lirski i poetično prikazane obične ljudske sudbine. U toj enciklopediji nije bilo poznatih niti slavnih ljudi i kao da se upravo jednim takvim delom ispravlja(la) ljudska nepravda i da se svim Božijim stvorenjima dalo jednako mesto u večnosti, zahvaljujući tome što ima još na svetu ljudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju, svako ljudsko trajanje.



Nasuprot globalizaciji i uplivu neoliberalnog koncepta i njegove konkretne ekonomsko-političke prakse, što Dejvid Harvi konstatuje napominjući da čak i stare socijalne demokratije i države blagostanja, kakva je Švedska, prihvataju neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s tom verzijom, prilagođavaju bar neke od svojih politika ili praksi, u poslednje vreme se u savremenom švedskom društvu zapaža sklonost ka ponovnom uspostavljanju tradicionalnih porodičnih odnosa, parovi se ponovo venčavaju u crkvama i rađa se sve više dece. A kako je i homoseksualnim partnerima omogućeno legalno sklapanje brakova i usvajanje dece, činjenice govore da je reč o jednom tolerantnom društvenom sistemu koji se bori protiv diskriminacije i nasleđenih stereotipa.
U Švedskoj su u velikoj meri izgrađeni odnosi u domenu ravnopravnosti − švedski zakon zabranjuje popis građana na osnovu njihovog porekla ili religije. Zakoni posebno štite decu i njihova prava budući da je upravo Švedska još 1979. godine postala prva zemlja koja je fizičko kažnjavanje dece proglasila krivičnim delom.



Zakonodavstvo u sferi rodne ravnopravnosti usmerilo je švedsko društvo ka rodnoj neutralnosti i ideji da ljude ne bi trebalo posmatrati kao pripadnike ženskog ili muškog pola. Socijaldemokrate nastoje da se sa javnih toaleta uklone obeležja muški i ženski, u Nacionalnu enciklopediju Švedske unet je pojam hen – lična zamenice neutralna u odnosu na lične zamenice trećeg lica jednine muškog (švedski, han) i ženskog roda (švedski, hon).
Švedski mentalitet, u zavisnosti od toga ko o njemu govori, možemo iščitavati kao tzv. pozitivnu ili negativnu stereotipiju. O njemu svedoči i norveški autor Karl Uve Knausgor (Karl Ove Knausgård, 1968) čiji je šestotomni roman Min kamp (2008−2011), iako pisan na norveškom jeziku, nastao u Švedskoj. Radnja drugog toma Moje borbe, seli se iz Norveške u Švedsku jer glavni lik, koji se, baš kao i pisac zove i preziva Karl Uve Knausgor, jedne noći, vozom, iz Bergena stiže u Stokholm. Tamo ga sačekuje Norvežanin, Geir, koji mu pomaže da bolje razume šta mu se u novoj sredini dešava i da se u njoj snađe. U međuvremenu se zaljubljuje u švedsku spisateljicu Lindu Bustrem (Linda Boström, 1972), s kojom otpočinje zajednički život i dobijaju decu. Pokušavajući da se uklopi u novo okruženje, živeći u komplikovanom emotivnom odnosu, Karl Uve Knausgor pokušava da, pišući, pobedi intimni osećaj praznine i nedovoljnosti.



Uz to, uz esejističku artikulaciju podsvesnog, teče i jedna imagološka priča o Norvežaninu u susretu sa švedskim načinom života, ispunjena, u osnovi, opštim mestima. Iako je reč o srodnim kulturama, život u Švedskoj se glavnom junaku često čini neobičan i neprirodan jednako koliko je Šveđanima i on sam ponekad neshvatljiv. Tako će ga u jednom trenutku, zbog načina na koji komentariše carski rez, Lindin švedski prijatelj, aludirajući na njegov konzervativizam, ironično nazivati Hamsunom, dok će Karl Uve Knausgor, nostalgičan spram Norveške, u koju ipak ne želi da se vrati, Stokholm opisati rečima: „To je fin grad. Ali hladan kao led. Možeš u njemu provesti čitav život, a da ne stupiš ni sa kim u prisan kontakt. Sve je u njemu organizovano na način da sa drugima ne dođeš u dodir” ili „Nikada nisam živeo u mestu na kojem je adresa stanovanja toliko bitna kao što je to slučaj u Stokholmu. Na neki način, ona je esencija svega ostalog. Ukoliko živite van centra zbivanja, zapravo ste isključeni. Pitanje u vezi sa tim gde živite, na način na koji se pojavljuje u Stokholmu nikada se ne postavlja u Bergenu”.



Iako je švedski politički model za mnoge i dalje dokaz kapitalizma s ljudskim licem, a zvanični statistički podaci govore da je Švedska multikulturalno društvo u kojem skoro petina stanovništva vodi poreklo iz drugih zemalja, diferencijacija se uočava u svim segmentima, od religijskog do gastronomskog. Zato se postavlja pitanje u kojoj bi meri priča o švedskoj kulturi trebalo da uključi i tzv. kulturu imigranata, pripadnike različitog etničkog i kulturološkog identiteta, paradokse i kompleksnost kojim oni modifikuju tradicionalni švedski kulturološki model i koliko se savremeno švedsko društvo i dalje može posmatrati kao konzistentna sredina u kojoj većina deli iste stavove u vezi sa osnovnim načelima funkcionisanja u zajednici?
Iz toga se, dalje, nameće i: Šta je to esencijalno lično i individualno pod naslagama porodičnog, kulturološkog i nacionalnog, i da li je priča o švedskoj kulturi i njenim ljudima svedočanstvo o tradicionalno orijentisanim starosedeocima koji slede duhovnost svojih predaka ili je to priča o imigrantima koji najverovatnije nikada neće pročitati knjigu nekog švedskog pisca i koje neće zainteresovati švedska istorija niti kultura?
Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno sa njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd, pripoveda švedski imigrant, Ljuba Sretenović, protagonista romana Dragoslava Mihailovića (1930) Kad su cvetale tikve (1968).
Priču o nekadašnjem dušanovačkom šampionu u boksu, (anti) junaku beogradske periferije, Mihajlović smešta u okvir koji se odvija u Švedskoj – i koji predstavlja svojevrsnu imagološku sliku ove nordijske zemlje, koja se, u velikoj meri, na sličan način uz čitav niz klišea (plavokose i plavooke Šveđanke, specifična vrsta naivnosti spram srpske „superiornosti”), i danas konstruiše u svesti mnogobrojnih emigranata sa Balkana. Tako, Ljuba Sretenović, bivši junak Dušanovca nastavlja: Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: „On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora”.


Čude se imigranti Šveđanima, koji se, kako je to Aleksandar Genis primetio, odlično uklapaju u bele noći i koji su tako plavi da se slivaju sa severnim nebom, što su detinjasto ushićeni Svetom Lucijom i što veruju u magiju početka leta (Midsommar). Što jedu usoljene haringe i ukiseljenog lososa i jegulje. I čine im se, u tom neshvatanju tuđih običaja, naivnim i nerazumnim. Zato kada Mihajlovićevog protagonistu ophrva nostalgija, kada ga uhvati njegovo „ludilo” i kad se smrači, on sedne u kola i pobegne s posla, na šta njegovi iz sindikata kažu: On ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi to zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?
Takva reakcija izaziva Ljubin komentar: Oni misle da smo svi mi prosto udareni, keve mi. I kad prođu ovuda i kad čuju kako urličemo naše pesme, i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo čitavi. Leba mi, veze nemaju. Ali ovako rezonuju, ako si ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad njemu to dođe, on predoseti, pa sedne u kola, i ode u tu njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki prekršaj? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije i bolje što je otišao?




Predstave o „Drugom” u Mihajlovićevoj prozi, napisanoj pre skoro pola veka, zahvaljujući kompleksu manipulativnih stereotipa i klišea na kojima se slika Švedske (i Skandinavije uopšte) u našoj kulturi održava, posebno među onima koji su u Švedsku emigrirali, svojim refleksivno-anegdotskim epizodama, svedoči o praksi vezivanja za nacionalne identitete; o odnosima moći i inferiornosti i njihovim emotivnim interpretacijama.

slika autorke


Fotografije: Ljiljana Maletin, ciklus Go:teborg, 2014.

Odlomak iz teksta Nostalgija za Severom#slika Švedske u srpskoj kulturi, koji je nastao kao rezultat autorkinog rezidencijalnog boravka u Švedskoj, u projektu umetničkog centra Konstepidemin, Göteborg, 2014. godine.

Izdavač: www.firstedition.in.rs.


Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".