Језик, Александар Дугин

Језик, Александар Дугин

По Херману Вирту


ЈЕЗИК


За нордијску расу језик је био математички тачно оваплоћење Свештене Традиције.
Био је то култни, свештени језик, јeр "Бог је исходиште сваког језика".

У том језику није било окамењених коренова од двају, трију или више гласова.
Он се градио по законима свештеног календара и поседовао је аглутинативну струшуру:
један сугласник + један самогласник изражавали су неку одређену идеју која има свој
календарски аналог.

Овај језик је имао пет самогласника а-е-и-о-у.
Самогласници су били распоређени по годишњем кругу:

Глас а - посленовогодишњe, прво и потпуно отварање уста, први глас новорођенчета.
Глас и - "најсветлији" глас, глас зрелости, средине, пуноће.
Глас у - најзатворенији глас. Он се може изговорити затворених уста.
То је звук смрти, гроба, предновогодишњег гашења Сина Божијег.
Глас е - прелазни пролећни глас између -а- и -и-.
Глас о - такође прелазни глас, али између -и- и -У-. То је јесењи глас.

Самогласници су фиксирани у календару и стварају логичну свештену структуру говора.
Сугласника је било осам, од којих су четири имала по три варијанте изговора; дакле,
укупно 16.

Основни сугласници били су т, п, к, с -м, н, р, л.

Прва четири сугласника, тачније, прве четири групе сугласника су зубни (dentale),
уснени (labiale), грлени (guturalе) и шуштави (sibilante). Они имају по три облика:
teneus - teneus aspiratae - media. То јест, могу се записати у виду низова:

teneus - teneus aspiratae - media
(t) (th) ((р)) (d)
(p) (ph) ((f)) (b)
(k) (kh) ((h)) (g)
(s) (sh) ((š)) (z)

Четири трострука сугласника су безвучни (teneus) на крају године, са придисањем
(аспирацијом) (teneus aspiratae), као пролећни ветар -почетком године, и звучно (теdiа),
на сав глас - у њеној средини.

Остала четири сугласника су непроменљива:
м и н - носни (nasales) р и л - "текући" (liquidae)
У каснијим историјским периодима р и л често су мењали места услед чисто звучне
сличности.

Спој сугласника и самогласника давао је реч-идеју. Промена облика обавезно је водила
промени идеје. Зато никакве механичке и инструменталне флексије, итд., нису постојале.
Свако слово је већ само по себи означавало идеју, повезану с природним симболизмом
човековог говорног апарата. Човекова уста - извор његовог говора - симбол су Васионе.
Непце је Небо. Доња вилица је Земља. Грло је подземни извор речи, резервоар ваздуха,
глас као такав. Зуби су граница између унутрашњег и спољашњег, зид који раздваја "стару"
годину од "нове". Усне су нешто спољашње или говор који се види споља. Језик који
артикулише глас је Оса Света, посредник између Неба (непца) и Земље (вилице).

Гласови су имали следећи принципијални смисао:

р - Сунце, точак, круг, поредак
л - зрак, светлост Сунца, одраз Сунца
м - вода, мајка, море
н - мајка, земља, камен, доња страна, прво
с - веза, горња и доња страна, ватра и вода, муња, змија, петља, дуга
т - Син Божији, Удвојени (нарочито у силазном кретању), година, крај, смрт, суд,
година Арктика
к - година, Бог, васкрсење, Син Божији у успону, подизање руку увис, рогови,
година северног Атлантика, лос
п - нови Син Божији, две планине, година јужног Атлантика, Ован, пастир.

Ових осам гласова су истозначни основним догађајима Свештене Године и првенствено су
повезани с њом. Већ касније су од ових кален-дарско-космичких пра-идеја почели да се
развијају називи предмета и бића који, по овом или оном својству, подсећају на пра-идеје.
То је могло да се одвија по линији непосредног преношења годишњег гласа на ствар која
је по нечему слична његовој идеји, или по линији комбиновања двају или неколико гласова
ради добијања сложене идеје. Фиксирање само-гласника у одређеним тачкама годишњег круга, и трансформациони низ teneus - teneus aspiratae - media по трима секторима овог круга,
давали су могућност гипког и прилично истанчаног мисаоно-језичког изражавања.

Две половине северне године, узлазна и силазна, обрнуто су симетричне.
Зато сугласник + самогласник у слогу узлазне половине замењују места у силазној половини.
На пример: ар, ур постају ра, ру, и тако даље.

Посебно фонетско звучање задобија сугласник у тачки зимске краткодневнице - овде он обично стоји између двају самогласника у-а (ура, ула, ума) или се при томе још и удваја: ур-ра, ул-ла, ум-ма итд. Карактеристични су двоструки облици и за узлазни и силазни лук:
а-суг-ласник-и у првом случају и и-сугласник-у другом (на пример: а-р-и, и-р-у, а-л-и,
и-л-у итд.).

Свим овим гласовима, а нарочито осам сугласника, одговарали су нордијски хијероглифи који видљиво одражавају звучне идеје.

Арктичко писмо је имало само сугласнике, а самогласници су се додавали сугласницима по
логици годишњих веза.
Прва озбиљна реформа пра-језика била је пра-атлантска реформа, која се подудара са реформом календара. Везивање календара за прoцесиони циклус и нови календарски хијероглифи који одговарају јужнијим условима, изменили су структуру првобитног говора и првобитног писма.
У северном Атлантику, а касније и у јужном, дошло је до померања неких гласова, повезаних
са хијероглифима. Разлог је нова култна пракса уметања у раздвојени новогодишњи знак
читавог знака следећег "сазвежђа" сваких 2.000 година. Ова померања су створила додатно
кретање сугласника по годишњем кругу, кретање које није постојало у Арктогеји.

Осим тога, "легализовавши" хијероглифе за самогласнике -и- и -у-, северни Атланти су
хијероглифизовали и друге самогласнике (а, е, о). Тако је а, први самогласник године,
почео да се означава половином раздвојеног годишњег хијероглифа. Касније се тај раздвојени
хијероглиф, услед новог расцепа, померао према тачки пролећне равно-дневнице и добијао
звучање е.

Од исконског осмознаковног алфабета-календара најпре је настао шеснаестознаковни у северном Атлантику, затим двадесетчетворо-знаковни у јужном Атлантику. При томе је дошло до преношења хијероглифско-фонетских облика с једног на други, преношења условљеног свеукупношћу цикличних и географских фактора. На крају крајева, у прото-историјским системима писма ови култни знакови алфа-бета-календара били су побркани и симболични, међусобни односи су се сачували само делимично. Од нордијског до предисторијског језика, преко северноатлантских и јужноатлантских прелазних варијаната, долазило је до искривљавања не само у фонетици, већ и у хијероглифици. На тај начин, концептуална истозначност неких слогова или коренова-слова објашњава се њиховом графичком сличношћу.
(Такво је, на пример, мешање (У) и (М), то јест к и м, које се запажа у неким архаичним
слојевима старих језика.)

Пра-језик се може поделити на неколико историјских етапа:

1. Арктички, поларни језик. Он се сачувао, недирнут, у оном делу северне расе који није
напустио Арктогеју у ледено доба.

2. Језик првог таласа расе која је отишла на Југ, расе с првом крвном групом. Он је био
подвргнут првобитној реформи у северним субарктичким ширинама (условно: северном Атлантику).
Његови одјеци су се сачували у сумерском, угарском, финском, јапанском, туркским и
тибетским језицима, с једне стране, и у ескимским језицима и језицима Индијанаца Северне
и Средње Америке, с друге стране. Много епоха након ове прве реформе она се поновила и у
случају народа Туата, народа са другом крвном групом, принуђеног да напусти Арктик тек
током последњих хиљадулећа историје. Светост арктичког језика ту је сачувана у знатној мери.

3. Али, још много пре реформе историјских северних Атланта (Туата), пра-раса са првом крвном групом била је принуђена да се спусти још ниже и да изврши јужноатлантску реформу, то јест прелазак на двадесетчетворознаковни култни алфабет.
Јужноатлантски је био језик историјске Атлантиде. Гласници овог континента који су дошли
у Евроазију поставили су темељ већини типова историјског писма: од критско-микенског до
арапског, феничанског, египатског... Осим тога јужни Атланти су у знатној мери дотакли
скоро све језике народа који су долазили с њима у додир; језике који су били архаични
облици старијег предатлантског утицаја предака историјских Атланта. На основу
јужноатлантског алфабета развило се пред-династијско египатско, еламитско, старо арапско
и старо кинеско писмо, као и писменост западноафричких племена Ваи и Бамун. Осим тога,
јужноатлантска хијероглифика и симболика, са елементима посвећујућих фонема, сачувала се у обредима океанских Маора и историјских северноамеричких Индијанаца. Основа историјских алфабета није био феничански, већ јужноатлантски алфабет који се проширио синхроно по читавом Средоземљу, мењајући се у мери у којој су се губиле навике његовог култног коришћења. Феничански алфабет је био једна од варијаната тог јужноатлантског
"Свештеног Низа", и то не најбољи.

4. Најзад, последњи облик нордијског језика био је језик (и рунски алфабет) Туата,
прото-индоевропског народа који је дошао са Севера (из северног Атлантика) почетком неолита.
Али и овај језик је, почев од 10. хиљадулећа пре Р. X., већ постојао у окамењеном облику.
Изгубио је динамику култног померања и раздвајања хијероглифа. Јужноатлантски језик
окаменио се два хиљадулећа раније (што је било условљено потапањем јужног дела Атлантског континента, заједно са култним сакралним центром Мо-Уру). Овај језик Туата био је основа индоевропске језичке групе и у знатној мери утицао на јужно-атлантске палеоазијске језике први талас пра-расе с првом крвном групом).

5. Али флективни језици су се развили од ових типова аглутинативних језика много касније,
када су скоро свака сакралност и култно својство били неповратно изгубљни.
Механичка развијеност флективних језика је знак смрти језика. Језик је коначно изгубио
Бого-свето-назорну појмовност и сакралну законитост. Управо то и јесте вавилонска пометња
језика.

Сви савремени језици су пародија језика и ништа више.

Хиперборејска теорија, Ново Хиперборејско откровење, књига прва

Александар Дугин

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".