Reči i slike, Mišel Fuko

Reči i slike, Mišel Fuko



Mišel Fuko: Reči i slike


Molim da mi se oprosti manjak stručnosti. Nisam istoričar umetnosti. Od Panofskog, sve do pre mesec dana, nisam ništa čitao. Istovremeno su izdata dva prevoda: čuveni Ikonološki eseji, koji su izašli još pre čitavih trideset godina (i koji predstavljaju pet studija o Renesansi, kojima prethodi i koje prožima jedna bitna refleksija o metodi; Bernar Tisedr ih je predstavio u francuskom izdanju), i dve studije o gotici Srednjeg veka, koje je okupio i komentarisao Pjer Burdije.

Nakon toliko duge pauze, ova istovremenost iznenađuje. Nemam puno mesta da bih ovde govorio o tome kolika je prednost to što su stručnjaci uspeli da iznesu publikaciju za koju je toliko dugo postojala želja da se izda. Kao panofskijevski novajlija, i svakako entuzijasta, ispričaću sudbinu gospodara kroz reči gospodara, a kazaću da će ova prednost zaista biti velika: ovi prevodi će kod nas promeniti udaljenu i stranu ikonologiju u habitus; za učenike istorije, ovi će pojmovi i metode prestati da budu ono što bi trebalo da se nauči i postaće deo onoga što vidimo, što čitamo, što rešavamo, što znamo.

Ali, neću nagađati. Hoću samo da kažem da je ono što sam nanovo tražio u ovim tekstovima, za druge već klasika: izmeštanje koje nas poziva i koje, nadam se, nas stavlja u opasnost da se dezorijentišemo.

Prvi primer: analiza odnosa između diskursa i onoga vidljivog.

Ubeđeni smo, tačnije, znamo da sve govori u kulturi: strukture jezika daju svoju formu poretku stvari. Druga varijanta (izuzetno plodna, kaže se) ovog postulata suvereniteta diskursa je da on već pretpostavlja klasičnu ikonografiju. Za Emila Mala, plastične forme su tekstovi urezani u kamen, u linije ili u boje; analizirati jedan šator, jedno osvetljenje, značilo je manifestovati ono «što se htelo reći»: obnoviti govor tamo gde je on, strogo govoreći, bio odrezan od svojih reči. Panofski ukida privilegiju diskursa. Ne radi osvete autonomije plastičnog univerzuma, već radi opisivanja složenosti njihovih odnosa: raskrsnica, izomorfizama, transformacija, izraza, ukratko, svega što vezuje ono vidljivo i ono iskazivo, što odlikuje jednu kulturu u nekom trenutku njene istorije.

Kadkad, elementi diskursa se održavaju kao teme –kroz tekstove, prepisivane rukopise, prevedena dela, komentare, imitacije; ali se otelovljuju kroz plastične motive koji opstaju kroz promene (na osnovu istih tekstova Ovida, silovanje Evrope pliva u minijaturi XIV veka, a kod Direra je ona nasilno oteta). kadkad, plastična forma se zaustavlja, ali prihvata sukcesiju različitih tema (naga žena koja predstavlja Porok Srednjeg veka postaje izmenjena Ljubav, te stoga čista, istinita i sveta, u XVI veku). Diskurs i forma se kreću jedno u odnosu na drugo. Ali oni nisu nezavisne tačke: kada Porođaj ne predstavlja žena u trudovima, već klečeća Devica, to je naglašena tematizacija žive Majke Božje, ali takođe i zamena trougaone i vertikalne šeme jednom kockastom organizacijom. U krajnjem, dolazimo do toga da bi diskurs i plastika trebalo da se oboje potčine jedno drugom, od jedinstvenog pokreta zasebno, ka jedinstvenom uređenju zajedno. Sholastički diskurs od XII veka prekida dug i neprekidan tok dokaza i diskusija: «sume» su iskazivale svoju logičku arhitekturu, u pisanju pogotovo koliko i u mišljenju: deobe na paragrafe, potčinjavanje vidljivog delovima, homogenost elemenata istog nivoa; dakle, vidljivost celine argumenta. U istoj epohi, šiljak čini vidljivim nervaturu zgrade; veliki izvorni kontinuitet zamenjuje se zatvorenošću ; čak se ista struktura daje svim onim elementima koji bi trebalo da funkcionišu istovetno. Tamo i tada, jedan te isti princip manifestacije.

Diskurs nije stoga interpretativna osnova zajednice svih fenomena jedne kulture. Učiniti da se jedna forma pojavi – to nije vid menjanja govora stvari (suptilnijeg ili naivnijeg, kako god se hoće). Sve ono što ljudi rade nije, u krajnjem slučaju, mrmljanje koje se može dešifrovati. Diskurs i figura imaju svaki svojnačin bivanja; ali oni održavaju složene i zamršene odnose. Njihovo recipročno funkcionisanje je ono što bi se trebalo opisati.

Drugi primer: analiza reprezentativne funkcije slikarstva u Ikonološkim esejima.

Do kraja XX veka, okcidentalno slikarstvo je «predstavljalo»: putem formalnog uređenja, tabela je uvek imala odnos prema nekom određenom predmetu. Beskrajno ponavljani problem kako se ovo može znati, u toj formi i u tom smislu, određuje suštinu jednog dela. Sam Panofski, na mesto ove jednostavne suprotnosti stavlja složenu analizu reprezentativne funkcije koja, uz različite vrednosti, ide širom svih formalnih slojeva tabele.

Ono što predstavlja tabelu XVI veka, prisutno je u njoj prema četiri modusa. Linije i boje figuriraju ljudske predmete, životinje, stvari, bogove -, ali uvek prema formalnim pravilima jednog stila. U tabele jedne epohe su užlebljeni rituali koji omogućavaju znanje o tome da li se ima posla sa čovekom ili sa anđelom, a prividom ili sa stvarnošću; oni takođe upućuju na ekspresivne vrednosti – bes nekog lica, melanholija jedne šume -, ali prema formalnim pravilima jedne konvencije (strasti kod Le Bruna nemaju iste karakteristike kao kod Direra); ličnosti, scene, mimike i gesti sa svoje strane otelovljuju teme, epizode, pojmove (pad Vulkana, prva doba sveta, nesigurnosti Ljubavi), ali prema pravilima jedne tipologije (od XVI veka, mač drži Judit, a ne Salome); napokon, ove teme pružaju mesto (u strogom smislu te reči) jednoj senzibilnosti, jednom sistemu vrednosti, ali prema pravilima jednog vida kulturalne simptomatologije.

Reprezentacija nije spoljašnja niti ravnodušna prema formi. Ona je povezana s njom preko funkcionisanja koje možemo opisati, ali pod uslovom da se time razlikuju njihovi nivoi i da se za svakog od njih precizira modus analize koji im omogućava da budu specifični. Dakle, delo se pojavljuje kroz svoje artikulisano jedinstvo.

Refleksija o formama, čiji značaj danas znamo, je, pre svega, istorija umetnosti zahvaljujući kojoj se i razvila od XIX veka. Još od pre dobrih četrdesetak godina, ona je emigrirala u oblasti jezika i lingvističkih struktura. Ali višestruki – i teško rešivi – problemi se javljaju onog istog trenutka kada želimo da opišemo granice jezika ili da se bavimo stvarnim govorom. Možda će delo Panofskog prevazići to kao indikaciju, možda kao model: nama ostaje da analiziramo ne više samo elemente i zakone njihovih kombinacija, već recipročno funkcionisanje sistema u stvarnosti jedne kulture.

Original: «Les mots et les images», Le Nouvel Observateur, no 154, 25 octobre 1967, pp 49-50. (Sur E. Panofsky, fusais d’iconologie, Paris, Gallimard, 1967, etArchitecture gothique et Pensée scolastique, Paris, Éd. de Minuit, 1967.)

Mišel Fuko

Izvornik: Dits et ecrits 1, p. 620. – 623.

Preveo sa francuskog: Aleksandar Matković

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".