Poslednji dan Pompeje, Anđela Pendić

Poslednji dan Pompeje, Anđela Pendić



I

Predajući se tlu trčim ka kraju

gde ću govoriti pored prozora

o sporom uvijanju kruga.

Odbrojavam nepostojeće

prema istini sluha

čuvanoj od rasipanja

koja donose kratkotrajna jutra.



Zbog svakog dalekog lika

sve teže mogu da razdvojim

sazrevanje boje

od pravog svetla, uglja
(reč lišena povratka sagoreva na dlanu).



Pokraj vode, pretočena u svoj obris,

sa uveličanim neravninama zvuka

jačinom nepomičnog prostora

preneta izvan,

ne razlikujem se od tla.



II

Trčim, jer sam uvežbala obmanu

u mirovanju sadašnjice –

jedan glas se obnavlja

ako hitro koračam kroz predeo

sa nejasnom svesti ruku,

tela nagnutog kao na početku, nad vrtoglavim

zavijutkom stepeništa.

U sličnoj putanji uha tada,

namernim rasporedom odjeka,

ponavlja se taj hladni glas.



Ali stradanje ruku ostaje neizbežno,

umor slaganja tonova

prema danima koji stoje nepomični

u svojim granicama

podjednako gori kao nanos

svih preobraženih tišina na koži

kada nema vetra.



Zato trčim, jer težina

sada nerazdvojna od tkiva

koje nestaje sve do vrhova prstiju

manje boli od koraka koji se osipa

večito neujednačen,

od svlačenja slojeva svega

što čeka da bude izgovoreno.



Lakše je to hitanje, lažno prisvajanje vetra

koje smiruje nesporazume u talogu

nego svaki put, nakon što se boja ohladi u mestu,

zajedno s njom odvajati

po deo površine nemoćne da se obnovi.



III

Čini se da se icrpljuje nemir kraj ove vode,

ali znam, drugo se događa.

Trčati ili njenu ravnodušnost podnositi

kako dolikuje onome

ko više ne oseća raspon

od vrha do vrha mogućeg sećanja –

u ovom prostoru nema razlike.



Možda sam na suprotnom kraju puta

zamišljala makar deo pritoke

umesto prastarog dana

istinitog, postojanog

kao odblesak u limu prozora,

i zato sad, dvostruko obmanuta,

ne znam kako da izmenim korak

i trčim po uzoru na san.



Ali verujem, ova voda ne može biti ravnodušna

jer sam joj, i pre rasipanja, pre saznanja o tome

šta se događa umesto spokoja,

već zaveštala poslednji odraz,

predavši joj prvo poglede

i njihovo oslobođenje,

raspletene horizonte

i poslednje pokušaje pevanja,

uveličane, preobraćene u uzvik.

I sve uspomene i ostatak praznine

među dlanovima.



Ne iscrpljuje se nemir

nego snaga vazduha da izdrži brzinu moje kretnje,

a zajedno s njim linije obrisa

suviše dalekog da bi se mogao ispuniti,

i idem, verujući,

da voda ne može biti ravnodušna

jer jedino što će ostati sem nje

biće novo svojstvo vazduha,

poznato samo talasima –

sećanje na senku zadržanu u njenim kapima.



Davno sam izabrala da kraj nje rasprostrem

svoja leta,

a sad, dok pratim nesklad koraka,

na isti način sve udaljenija,

ostavljam tu celokupno tkivo,

tkanje svih primirenih ognjeva,

koje, srećom, ne odnosim svojim rukama.



Sporazumela sam se sa vetrom.

Za mnom u vazduhu ostaju čestice.



Odmotava se i poslednja nit pred nestanak,

koju koristim da pomislim:

ako jedna osenčena kap dopre do ušća

možda će se iznenaditi kad čuje svoj glas

izmenjen tuđim rečima,

daljinom, stvarnošću,

kako se pomalja iz njemu poznatih,

iz njemu nepoznatih okuka.



IV

Ne vidi se trag, ne vidi se ništa

u ovom utihlom prostoru.

Ostao je samo miris razvejanih čestica,

ne kao nakon vatre, već

kao posle vetra pomirenog

sa jedinim preostalim odlomcima mraza,

u pokušaju da od njihove uznemirenosti

načini bilo kakav pokret nalik na ples.

I u mirisu, jalovo nadnošenje nad vodu

da se ugleda odraz plamena

i onemelost kao nadoknada

za sve što je moglo biti između ognja i vetra.



Iščezla su sva platna,

sve raspletene omče,

i onaj poslednji zvuk je nestao

obavivši se oko nade u kap bremenitu senkom.

Prešla su sa obale,

nastanila su se kao sećanje i prisustvo,

izneverena mladost,

i polako poniru, obnavljajući se

u govoru vode:



Naučiću već kako ću s ovim odjecima,

toliko ih se već premetnulo u pesak,

i sa ovim izrazom lica

koji mi se sa užasom nametnuo

da zameni plavet.

I ne plašim se nijedne ostavljene mreže,

moje prostranstvo je podjednako nepoznato

i sve se stišava u nemoći

da zadrži postojanost granica.

Gledam ovaj vetar,

kako je polegao po zemlji od onog strašnog

ledenog razvejavanja srodnog požaru,

kada se pojavila prilika,

sva hitanje i odricanje bola,

sa čijim odrazom se sada borim.

Potamneo od nevidljivih ostataka

jednog bega od svega

što se u rukama rasplinjuje kao magla,

kao magla

koju podižem

da zaštitim obale od pritiska sveta

i njegovih suvišnosti

koje se ovde prenose

kad počnu da padaju iz naručja.

Gledam ga kako se oporavlja.
A ja, ponovo ću primiti nebo,

prostrti pesak kao melem preko glasova,

zagrljaja, vrata, sačuvati sve

kao prvi pogled nakon buđenja

i tako opravdati makar deo nade,

ali šta da radim

sa ovom groznom tišinom, dodatnim zaveštanjem,

ovom nedorečenosti

koja je bila osnova celokupnom rasipanju,

sa ovom nedorečenosti

koju ne može uništiti

ni jasan otpor našeg mesta

da pruži oblik za jednu takvu razarajuću reč.



V (I)

Ranije ovuda nisam mogao da prođem,

sad sam se tu sklonio

jer je moja postojbina izgubila svog snevača.

Ne razumem zapise na odlomcima koje sam pratio,

ni da li je ovaj dolazak istovetan prethodnim:

sve će razrešiti vreme

kada se ponovo uspostavi.

Vazduh ovako teško pada kad iščezne stablo

koje ga je držalo,

tamo odakle sam došao, takav događaj bi bio poslednji.

A ovde, reč prekasno još uvek ne može biti ničija,

kao mene što su prisvojile reči,

poslednje jasne neprotumačene reči:

nikad ne izgovori na koju stranu se naslonilo teme,

nek ostane samo u tvom sećanju

kako bi mi bilo lakše da se osvrnem,

kad dođe čas, za svojim pepelom.


Slika:  Villa of the Mysteries in Pompei, fragment

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".