Lalić i Štokhauzen, Dušan Zaharijević

Lalić i Štokhauzen, Dušan Zaharijević



Kada se govori o Ivanu V. Laliću, svakako se ima u vidu njegov odnos prema tradiciji, citatnost kao jedna od bitnijih odlika njegovog pesništva i potvrda te tradicije, ali i njegova „strasna mera“ – središte kojem je težio. Usled ubrazanja sveta, pesnik teži središtu kao mestu gde su sile najslabije. U svetu haosa i brzine pesnik zagovara statičnost, ali u onom smislu da se treba na trenutak izdvojiti iz toka koji sve više ubrzava, zastati i osvrnuti se oko sebe. Posmatrati taj tok, a zatim, kao ajkula za plenom, ponovo krenuti napred – kako peva u pesmi Vojislavljev vrt. Jer od tolikog ubrzanja ne možemo jasno sagledati svet.

Zahvaljujući tom iskoračenju iz toka Lalić ima vremena da se osvrne na tradiciju, kako našu tako i čitavog sveta. Jer tradicija je bitan deo njegovog pesništva, što je i razumljivo s obzirom da mu je bila bliska Eliotova koncepcija tradicije i umetnosti. Zahvaljujući takvom odnosu prema tradiciji, poezija Ivana V. Lalića obiluje citatima i aluzijama na druge pesnike. Sam pesnik je o tome rekao:

Zamislite da je pesma jedan osetljiv tonski zapis; u njemu ćete razabrati i prateće, raznorodne zvuke ili šumove, neodvojive od akustike prostora gde je zapis nastao. To je ta citatnost, ako određenu kulturu ili tradiciju shvatamo kao prostor snimka tonskog zapisa. E sad – Pindar je mogao da citira mit, Helderlin, na primer, mogao je da citira Pindara, Rilke Helderlina.1)


Za nas je, u ovom slučaju, bitno Lalićevo poimanje pesme kao tonskog zapisa, a citatnosti kao raznorodnosti zvukova ili šumova. Naime, savremeni kompozitor Karlhajnc Štokhauzen imao je teoriju po kojoj je moguće zvuk pretvoriti u šum i obrnuto. Šum je ono što nema frekvenciju, ne možemo ga odrediti, dok zvuk ima jasno određenu frekvenciju. U kontekstu prethodno pomenute Lalićeve izjave, zvuci bi bili jasno označeni citati, a šumovi aluzije na druga dela. Jer ako zvuk ima određenu frekvenciju, to korespondira sa citatom koji Lalić jasno izdvaja kurzivom, kao što je slučaj u pesmi Vojislavljev vrt gde je prvi stih preuzet iz Himne vekova Vojislava Ilića. S druge strane, šum bi bila aluzija, prikriveno upućivanje na nekog pesnika, određeni stih ili neku karakteristiku njegove poetike. Na čitaocu je da tu aluziju osvetli, da šumu odredi frekvenciju.

Postojanje tih zvukova i šumova je prirodno, čak ih je i nemoguće zaobići, jer tradicija kao kontekst na koji se novostvorena pesma naslanja i u koji se uklapa obiluje njima, odnosno delima:

Ako se pjesma zamisli kao tonski zapis, a kultura i tradicija kao prostor u kojem je taj zapis nastao, onda je u tonskom zapisu nemoguće ukloniti sve raznorodne zvuke i šumove koji iz tog prostora dolaze. Prirodno je onda što jedna pjesma nosi u sebi tragove neke druge, ali ‘tonski zapis’, odnosno pjesma, ostaje ono što je primarno. To nikako ne znači poricanje cijele mreže intertekstualnih odnosa s lirikom svijeta, računajući tu i srpsku liriku.2)

To što pesma obiluje drugim delima ne znači nužno i njen kvalitet. Kako Ljubomir Simović smatra, vrednost pesmi ne daje broj citata i aluzija, odnosno drugih dela koja u sebe uključuje, već ono što pesma sama isijava. Citati i aluzije sami po sebi pesmu ne čine pesmom, već je bitno šta pesnik sa tim citatima uradi.


Zato smo u priču uveli Štokhauzena, jer je on smatrao da je moguće, zahvaljujući razvoju tehnologije, zvuk pretvoriti u šum i obrnuto. Tačnije, smatrao je da, ako se šum toliko uspori, postaje zvuk jer mu je tada moguće odrediti frekvenciju. S druge strane, ako zvuk ubrzamo, gubi frekvenciju i postaje šum. Ako se osvrnemo na Lalićevu poeziju, setićemo se da je i on govorio o ubrzanju i statičnosti. U već pomenutoj pesmi Vojislavljev vrt pesnik kaže:
To vreme, ubrzano, razgrađuje raspored
Nekih voljenih slika, što ipak probijaju vazduh
Kao vodeni žig ovu hartiju.

Ubrzanje je pogubno, ono razgrađuje stvari, razara slike, kao što razara zvuk pretvarajući ga u šum. Stoga se pesnik pita kako se suprotstaviti ubrzanju i to pitanje i grafički izdvaja od ostatka teksta u poseban stih, a kao odgovor nudi statičnost. Jer statičnost je i prirodna suprotnost ubrzanju. Ali kod Lalića nije reč o pukoj statičnosti, o nedelatnosti, već o „statičnosti središta“. Centar, odnosno središte uzima se kao mesto gde sile ubrzanja slabe, gde je pesnik zaštićen od svih sila koje ga nose i gde može da stane i sagleda svet u celini. Zapravo, to je još jedna odlika Lalićevog pesništva. On svet sagledava i prihvata u totalitetu. Kada svetu govori „da“ on ima u vidu i dobro i loše, i život i smrt, i početak i kraj – on čuje i zvuk i šum. Zato pesnik traži središte, tu meru života, umerenost i ravnotežu:

Šta se može
Suprotstaviti ubrzanju? Statičnost središta
Koje se mora izabrati. Da ispevaš neku
Himnu vekova tavnih, moraš da staneš
I pustiš da sprovod prolazi: to je iskustvo
Pesnika; iskustvo izuzimanja, a ipak u strasnoj meri
Učešća; lomiš isti hleb, sipaš isto vino,
Nevidljiv među senima, no ništa manje stvaran [...]

(Vojislavljev vrt)


Samo takav odnos prema svetu može biti način da se iskaže apsolut koji je sam po sebi totalitet – i dobro i zlo, i svetlo i tama.


Iz svega ovoga proizlazi još jedna bitna odlika Lalićevog pesništva, a to je mera – ona „strasna mera“, kako je pesnik nazvao čitavu jednu zbirku. Zašto je Laliću značajna mera? Ubrzavanjem zvuk polako gubi svoju frekvenciju (pesnika obuzima ubrzanje i polako izlazi iz središta) i postaje šum (slika sveta postaje nejasna). Pesnik se ubrzanju suprotstavlja pronalaženjem „statičnosti središta“, ali bez osećanja mere pomenutu „statičnost središta“ koju shvatamo kao statičnu dinamičnost ili dinamičnu statičnost nije moguće dostići. Tada bismo govorili o pukoj statičnosti lišenoj svake mogućnosti delovanja. To znači da bez osećaja mere nije moguće ni živeti ni pisati. Bez mere nije moguće pronaći središte i uspostaviti ravnotežu. Jedino se uz svest o meri možemo odupreti brzini, ali da istovremeno ne odemo u drugu krajnost – u potpunu statičnost, već da pronađemo središte: stanemo, posmatramo i ponovo krenemo. To je učestvovanje izuzimanjem, ono pesnikovo „iskustvo izuzimanja, a ipak u strasnoj meri učešća“.

Pomenuti odnos zvuka i šuma takođe skreće pažnju na Lalićevo dosezanje nevidljivog kroz vidljivo. Kako sam pesnik kaže u prethodno navedenom stihu: „Nevidljiv među senima, no ništa manje stvaran.“ Lalić kao da u zvuku sluti i nazire šum, tako i u vidljivom nazire ono iza – nevidljivo. Jer ono što je prikriveno i nevidljivo nije manje stvarno. To je otkrivanje sveta iza sveta, stvarnosti iza stvarnosti. Kao što izuzimanje sebe iz toka ne znači neučestvovanje, već je to, naprotiv, „strasna mera učešća“. Tako se kod Lalića prošlo javlja u sadašnjem kao trag. Prisustvo prošlosti u sadašnjem vremenu ukazuje na vezu između onog što je bilo i što je sada, onog što se jasno vidi i onog što se nazire, onog što se čuje i što se sluti – bez koje ne bi bilo ni sadašnjosti, a ni budućnosti. Šum ima potenciju zvuka i obrnuto, kao što prošlost ima mogućnost da se otkrije kroz sadašnjost. Otuda je i moguće pretvaranje jednog i drugo. Jedino je tako moguće kretati se u svim pravcima, ali ne zaboraviti „strasnu meru“ bez koje bismo se izgubili u jednoj od krajnosti.

1. Ivan V. Lalić: „Odlomci o pesničkom iskustvu“, u: Ivan V. Lalić, pesnik, zbornik radova, uredio Dragan Hamović, Narodna biblioteka, Kraljevo, 1996, 10-11.

2. Jovan Delić: „Lalićev dijalog sa savremenom srpskom poezijom – ka eksplicitnoj poetici Ivana V. Lalića“, u: Postsimbolistička poetika Ivana V. Lalića, zbornik radova, uredio Novica Petković, Institut za književnost i umetnost : Učiteljski fakultet, Beograd, 2007, str. 57-58.

Preuzeto iz sjajnog časopisa KULT koji vam Hyperborea toplo preporučuje. 

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".