Oni koji jedu sirovo meso, Ljiljana Maletin Vojvodić

Oni koji jedu sirovo meso, Ljiljana Maletin Vojvodić


Hyperborea će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo je bila priča o Islandu, a drugi deo predstavlja odlomak proze o Grenlandu, nakon čega će uslediti i putopisna proza o Norveškoj, Švedskoj i ostalim skandinavskim zemljama. 


PREPOZNAVANJE

Na Bjati smo naleteli još pre no što ćemo stići u Upernavik. Tačnije, ona je pronašla mene. Na aerodromu u Ilulisatu na koji smo iz Kangerlusuaka sleteli.
Iščekujući let za Upernavik, D i ja smo se osvrtali po aerodromskoj zgradi. Nekakve informacije su dopirale sa zvučnika, ali bile su na jeziku koji nismo razumeli. Jedina letilica koja se na pisti nalazila, više je nalikovala helikopteru, nego avionu. Nismo bili sigurni da se tu nalazila zbog nas i da ćemo se u nju ukrcati. Nikoga od aerodromskog osoblja nije bilo u blizini. Oko nas su se motali samo Eskimi okruženi mnogobrojnom decom.
Odjednom me nepoznata žena oslovljava po imenu. Eskimka nalik muškarcu,  kratke čekinjaste kose i bez trunke šminke, obraćala se upravo meni.
Da li haluciniram? Da li je ova žena izgovorila moje ime? Da li je rekla da se zove Bjati? Bjati iz muzeja? Da li sam ja to već u Upernaviku? panično razmišljam jer jedino je Bjati znala da dolazim.
Ali, ona je živela u Upernaviku.
“Bjati. Iz Upernavika?” zamuckujem.
“Da, ja sam.”
            “Da li smo mi to u Upernaviku?” postavljam sad već glupo pitanje potpuno zbunjena svim dosadašnjim letelicama, presedanjima i grenlandskim imenima mesta koja su mi sva slično zvučala.
“Ne, nismo. Ovo je Ilulisat”, odgovora mi držeći za ruku kosooku devojčicu.“Ovde sam sa porodicom. Na odmoru. Tebe će u Upernaviku sačekati, Sara. Vidimo se sutra u muzeju.”
Uprkos tome što su me upozorili da Eskimi nisu previše druželjubivi, bila sam razočarana jer Bjati se nakon tih reči izgubila. Bez obzira na to što je vrlo dobro znala da sam prvi put u njenoj zemlji.
I što je bilo očigledno da se u njoj ne snalazim.
No, nisam imala vremena za samosažaljenje. Sedišta u avionu nisu bila numerisana i putnici su, u panici da će ostati bez mesta, počeli da trče ka tom najmanjem avionu u koji sam se ikada ukrcala. Mislim da u njemu nije bilo više od tridesetak sedišta.
Jedina slobodna mesta bila su ona ispred kapetanske kabine na kojoj je bio nacrtan Eskim koji kolje foku! Što je ulilo novu dozu strepnje u moje već dovoljno zbrkane emocije.
Budući da su bila okrenuta jedno naspram drugog, sedišta su ličila na ona u vozu. Tako smo se D i ja smestli nasuprot klincima koji su sve vreme piljili u nas. Uz to su urlali i skakali po sedištima, dok su ih majke i očevi posmatrali s ponosom.



Ispostaviće se da je Grenland dečiji raj. U kojem caruje anarhija. Kako Eskimi pokazuju sujeverje i strah u odnosu na prirodu i duše umrlih predaka verujući da se deca rađaju s mudrošću i magijskim moćima tih predaka, zbog straha da bi kažnjavanjem narušili mir mrtvih duša  i decu doveli u opasnost, eskimske vaspitne metode se graniče sa haosom. U Upernaviku roditelji ne teraju decu da rade domaće zadatke niti im ikada zabranjuju da se igraju. Njihovi saveti se završavaju pričom o vremenu, hrani, prirodi i lovu.
No, u momentu kada letimo ka Uprnaviku, ja o tome još ništa ne znam i s nevericom posmatram tu nesnosnu decu i njihove flegmatične očeve i majke.
Kako ispred sedišta u avionu nije bilo moguće postaviti stoliće,  piće kojim nas stjuardesa služi, držimo u rukama.
“Želite li keks?” nudi me s osmehom.
“Ne znam da li ću uspeti”, odgovoram, jer u levoj ruci sam držala sok a u desnoj kafu.
“Snaći ćemo se”, odvraća strpavši mi keks direktno u usta.
Za razliku od Bjati koja na nas nije obraćala pažnju, stjuardesa se sve vreme motala u našoj blizini.



Pomislila sam zato što je bilo očito da smo jedini stranci.
Ispostavilo se da je stajala iznad naših glava jer je, u slučaju prinudnog sletanja, naša obaveza bila da osposobimo izlaz. Nije mi bilo najjasnije zašto su nama dvoma dodelili ovu ulogu, ni kako bismo se mi to sporazumeli sa ostalima u slučaju opasnosti.
 Mada, to ni nije bilo bitno. U slučaju da nešto pođe naopako, sa ledenim morem pod nama, ionako nismo imali nikakve šanse.
Zato smo joj se D i ja osmehivali. I pretvarali se da pratimo njena uputstva.
Zaista do tada nisam letela tako malim avionom. Niti ovako nisko. Činilo se da letimo svega nekoliko metara nad tlom. Što naravno nije bila istina.
Veoma jasno se pod nama video led, jezera, brda i ledene sante. Zavedena magijom prirode, ubrzo zaboravljam na glad koja me je već dugo mučila, i na stjuardesu, i na prinudno sletanje, i na Bjati.
Sve vreme fotografišem prirodu i, krišom, klince koji se klibere upirući prstima u našem pravcu.
Čime baš nisam oduševljena.
Pre no što smo sleteli ukazale su se prve kuće a potom i aerodromska pista.
 “Evo ga Upernavik”, dreknula je Bjati, no to sam i sama bila shvatila. Blagi udarac objektiva fotoaparata u prozorsko okno bio je znak da smo dotakli pistu.
Ako je aerodrom u Kangerlusuaku ličio na vagon-restoran, a onaj u Ilulisatu na kantinu, upernavički je podsećao na kiosk brze hrane. Preciznije - na kiosk s betonskim prilazom koji je simulirao pistu.
Na aerodromu nas nisu dočekali dobrodušni grenlandski lovci niti njihove žene u nacionalnoj odori. Niti nas je čekala ta misteriozna Sara koju je Bjati spomenula.
U Upernaviku nas nije dočekao niko. Što se nije moglo reći za one koji su sa nama doleteli i koje su rođaci i prijatelji sačekali euforično mlatarajući zastavicama Grenlanda.
Nisam baš mogla da zaključim ko je to koga čekao jer svi su se na tom aerodromu poznavali. Uostalom, čak sam i ja znala nekoga. No Bjati mi baš i nije bila od pomoći.
            “Ovo je vaš vozač”, rekla je kada su se svi već bili razišli svojim kućama. 
“A gde je Sara?” brinulo me je.
“Čekaće vas pred svojom kućom”, odgovorila je.
I nestala.



***


Naravno da nisam očekivala da ću na Grenlandu ugledati leš tek ulovljenog irvasa nad kojim su nagnuta raskrvavljena usta gladnog Eskima. Ali, u Upernavik sam sletela ispunjena strahovima, iščekujući ledene snežne mećave, kovitlace struja i vetrova i krvave ledene sante.
“Da li znaš da su zbog nedostatka serotonina, Eskimi skloni samoubistvu. Statistike govore da se ubijaju iz pištolja ili iz puške, vešanjem ili skakanjem s visine”, pripremila me je za put moja dobro obaveštena prijateljica.
Uprkos podatku da je u poslednjih sto godina jedan jedini čovek završio u ustima
morskog psa strahovala sam i od ajkula. Kao i da se ne udavim u vodi.
Onaj ko upadne u severno more, umire veoma brzo, izguglovala sam na internetu, očajnički plivački pokreti samo ubrzavaju pad telesne temperature. Udovi počinju da trnu, telo se koči a ravnodušnost i san opsedaju nesrećnika. Utopljenike u polarnim morima nikada ne traže jer se zbog hladnoće leš ne pojavljuje na površini. Čovek, jednostavno, nestaje bez traga.
Zahvaljujući tom istom internetu saznala sam i da su najstariji sačuvani grenlandski spomenici – mumije. Nikakvi crteži, pesme, zapisi u pećinama ili slično, već ledom mumificirana tela šestoro žena i dece.
Lica svih žena bila su izbrazdana crnim tetovažama, pisalo je, pretpostavlja se, da je zbog zbog drevnog inuitskog verovanja da nakon majčine smrti dete ostaje nezaštićeno, otac jedno od dece udavio ili ga je zakopao živog.
A onda sam sebe ubedila da mogu oboleti i od kajak-angst sindroma – fobije koja pogađa isključivo punoletne Eskime u kajaku jednosedu!
Strah od depresije i Eskimi (samo) ubice bile slike koje sam ponela u Upernavik, u kojem je upravo tekao moj prvi grenladski dan.



***

Ponadala sam se da je Sara pričljivija od Bjati, da će nam pomoći da se snađemo. Da ćemo s njom lakše uspostaviti prisniji odnos. No, iako je od Bjati bila mnogo mlađa (uz to i prelepa), ona će se sve vreme vladati poput nje.
Ušavši u automobil Sara je promrmljala nešto što je verovatno bio pozdrav. I zaćutala.
Put do muzeja je bio neobično uzak i strm.
Nebo načičkano debeljuškastim oblacima.
Sunce je sijalo.
A nad upernavičkim kamenim strminama su poput pečuraka izranjale drvene kućice. Crveni, plavi, ljubičasti i zeleni kućerci čija je lepota topila hladnoću kojom su nas dočekali.
Činilo mi se da sanjam. Da započinjem novi život. Na nekoj drugoj planeti. Odjednom mi se moj dotadašnji život učinio prozaičnim.
Zaželela sam da ove slike zauvek utisnem u pamćenje.
Ovo čudo. I lepotu.
Uprkos odsustvu dobrodošlice.
 “Stigli smo”, prenuo me je iz hiperborejske narkoze Sarin glas.
Zaustavili smo se ispred kuće koja je mogla postojati samo u bajci. Crvene kućice od drvenih dasaka, i crnim crepom. Opasane morem po kojem su se belasale sante.
Iako je bilo jasno da nas neće strpati u šator od životinjske kože i da su zavese od životinjskih creva daleka prošlost, očekivala sam skromni kućerak s medveđim kožama na zidovima, šporet na drva i isečke iz novina polepljene po zidovima. Nikako kuću s nameštajem iz Ikee, aparatom za filter-kafu i mikrotalasnom rernom. Zapravo, kuća je bila skandinavske provenijencije baš kao i ostale kuće u Upernaviku. Jedina upernavička zemunica decenijama već služi samo kao muzejski eksponat.
“Ovo je vaš ključ. Vidimo se sutra u muzeju”, rekla je.


slika autorke

I to je bilo sve.
Nisam znala da li Sara radi u muzeju, ni gde jer on smešten, niti kako ćemo ga pronaći. Jedino što sam bila u stanju da izustim bilo je: “Gde možemo kupiti nešto za jelo?”
Supermarket se nalazio u centru. Tačnije, na popločanom platou koji su ovde smatrali centrom. Na kojem, sem nekoliko klupa, kao i bolnice, luke i stračkog doma u blizini nije bilo bukvalno ničega.
U supermarketu su rafovi bili poluprazni. Na robi nisu bile istaknute cene. Nije bilo voća niti povrća. I sve je bilo preskupo. Nekoliko puta skuplje no u Srbiji.
Narednih dana prodavnica će biti još praznija. No to meštane neće posebno uznemiravati. Ukoliko je bilo hrane, oni su je kupovali, kada je nije bilo, oni su preživljavali i bez nje.
Uostalom, nije bilo razloga za brigu, za razliku od svojih dedova koji su u krajnjoj nuždi mogli pojesti prokuvane čizme, delove kajaka pa čak i umrle rođake, meštani su danas u kućama imali zamrzivače prepune fokinog mesa.




Odlomci iz romana Ljiljane Maletin Vojvodić, Oni koji jedu sirovo meso, Mediteran publishing, Novi Sad, 2011.
Fotografije i tekst Copyright © Ljiljana Maletin Vojvodic

Web-site autorke: ljiljanamaletin.wordpress.com



Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".