Patuljci i Hiperboreja, Ljiljana Maletin Vojvodić

Patuljci i Hiperboreja, Ljiljana Maletin Vojvodić


Hyperborea će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo predstavlja priča o Islandu, a uslediće i putopisna proza o Grenlandu, Norveškoj, Švedskoj i ostalim skandinavskim zemljama. 


What influences you?
People, stories, music, love, hate.
I am easily influenced!

 
HIPERBOREJA

Crnjanski i Hiperboreja. Bjork. Medula! Okean. Zemlja glečera, vulkana i dramatičnog emotivnog pejzaža. Melanholija severnog leda. Šarene kućice. Limene fasade. Svedenost. Umerenost. Odsustvo kiča. Lični mit!

NEBOM DO ISLANDA

Bez žurbe ulazimo u avion i sedamo na svoja mesta. Avion islandske aviokompanije je čist, kao i toalet, osoblje prijatno, a umesto bukvalne demonstracije ponašanja u slučaju opasnosti gledamo video-snimak sa animiranim aviončićima i barbi stjuardesama.
U jednom trenutku vidim da se G, pomalo neprirodno, izvija prema mom sedištu i čita preko MOG ramena, MOJE novine iako u krilu drži identične.
– Šta ti je? Što ne sediš normalno? – pitam ga.
Tada shvatam da Islanđanka, koja je na sedištu do njegovog, bez imalo snebivanja, doji dete.
(U Rejkjaviku ću se uveriti u to koliko su Islanđani, zapravo, prirodni u odgajanju i vaspitavanju dece i koliko im se odnos prema nagom i telesnom razlikuje u odnosu na našu sredinu.)
– Šta ti je? Opusti se – kažem mu.
Tokom čitavog puta zaokupljena sam hranom, časopisima, menjanjem muzičkih kanala tako da ta tri sata proleću relativno brzo.
Prilikom sletanja, patentiram sopstvenu varijantu užitka i prevazilaženja straha – Bah pojačan do maksimuma uz adrenalinsko propadanje kroz vazduh!
Bestelesno i moćno lebdenje i unutrašnji organi koji podrhtavaju u ritmu muzike! I zaglušujuća muzika koja poništava svest o sopstvenom postojanju!
Dodirujemo pistu a da toga gotovo i nismo svesni. Kapetanu niko ne tapše (ovo je, izgleda, uobičajeno samo među Srbima). Niko se ne gura kako bi što pre izašao. Niko ne uključuje mobilne telefone. Niko nije nervozan.
Na vratima aviona, stjuardesa, izgovara moju prvu, uživo doživljenu, islandsku reč.
– Bles – govori mi osmehujući se, kako mu to već pravila službe nalažu.
U momentu, zaboravljajući da bles označava islandsko do viđenja, po analogiji sa engleskim jezikom, pomišljam da je u pitanju neka vrsta islandske zahvalnosti što smo živi i zdravi sleteli.


KOD HIPERBOREJACA

Nabildovana Crnjanskim, islandskom mitologijom, filmovima Kormakura i Kaurija, svojim Futprint Laura Dikson vodičem, muzikom Bjork i Siguros, stižem na Aerodrom Keflavik!
Stižemo kod Hiperborejaca!
Iznova prolazimo policijsku kontrolu.
Nažalost susret sa aerodromskom zgradom je razočaravajući. Aerodrom je hladan i skučen, a toalet nije baš najčistiji. I hteli-ne hteli, svi prolazimo kroz fri-šop u kojem putnici počinju da pazare, panično i u žurbi. Najčešće pivo u ogromnim količinama.
– Da li da i mi kupimo pivo? Ima li u tom Rejkjaviku uopšte piva kada ga svi ovde kupuju? Šta li nas tamo očekuje? – dosađujem G-u, osvrćući se.
U pazar se, ipak, ne upuštamo i ubrzo ulazimo u salu za prijem prtljaga.
Počinjem da preslišavam sopstvenu bazu informacija:
– Nakon sletanja treba promeniti novac i potom potražiti BSI autobus koji vozi do Rejkjavika – mrmljam, prisećajući se podataka koje sam ranije pročitala.
Ali, realnost je uvek nešto drugačija. Blizu je ponoć i menjačnica je zatvorena.
Na sreću, na samom izlasku iz aerodromske zgrade, vidimo parkiran autobus.
– Da li je ovo autobus za Rejkjavik? Da li možemo platiti evrima? – pitamo čoveka naslonjenog na vrata autobusa za kojeg pretpostavljamo da je vozač.
– Welcome to Iceland! – odgovara uzimajući prtljag da bi nas, potom, smestio u autobus. Usput nam, na perfektnom engleskom jeziku, objašnjava gde treba da siđemo.
– Uf, dobro je! Prvi kontakt sa Islanđanima prošao je super – zadovoljna sam.
Autobus kreće. Uzaludno pokušavajući da steknem kakav-takav utisak o zemlji, virim kroz uprljane prozore, ali jedino što nazirem jeste mrak i poneka osvetljena i božićnim ukrasima okićena kuća u daljini.
Nakon četrdesetak minuta stižemo u predgrađe Rejkjavika. Na osnovu Vodiča, ali i imejla koji nam je Iduna poslala, znam da imamo dva izbora: ili preskupi taksi do centra grada ili da, glumeći goste nekog od hotela, hotelskim busom stignemo do cilja.
Sa osećanjem ogromnog stida zbog prevare upuštam se u dijalog s vozačem jednog od kombija.
– Da li je prevoz besplatan? – pitam ga.
– Da, ukoliko ste gosti hotela – odgovara mi.
– Pa, idemo u Radison SAS 1919 – uzvraćam neubedljivo sa strahom da će mi tražiti vaučer ili bilo kakav dokaz rezervacije, ali nas šofer, ne sumnjajući, bez ikakve provere, vozi do navedenog hotela.
Ovo će biti samo jedna od bezbroj varijanti u kojoj čovek na Islandu može da prođe jeftinije ili besplatno, da izvrda sistem ili ga zavara, ali mi više nikada nećemo imati želju da nešto slično i učinimo. Sistem koji ti veruje i nudi zaštitu nikako u čoveku ne može izazivati potrebu za prevarom i bez obzira što, u stvari, nismo bili građani zemlje leda i vulkana, tokom tih tridesetak decembarskih dana vladaćemo se poput Islanđana, u suprotnosti sa necivilizacijskom reputacijom većeg  dela vlastite domovine.
Kroz prozorsko okno, pokušavam da uhvatim obrise i živost glavnog grada. Nažalost, Rejkjavik, na prvi, noćni pogled nalik je učmaloj varošici.
Za nepunih pet minuta stižemo u čuveni Rejkjavik 101, najstariji deo islandske prestonice, sudeći po navodima iz turističkog bedekera, naseljen živopisnim, limenim kućicama sa talasastim raznobojnim krovovima, barovima, kafeima i restoranima.
Na naše zadovoljstvo šofer nas ostavlja ispred samog ulaza u hotel.
U Radisonu pronalazimo recepcionarku koja, shvativši po našem međusobnom razgovoru, odakle dolazimo, počinje da sa nama komunicira na, samo njoj razumljivoj, sprsko-makedonskoj mešavini. Pozajmljuje nam telefon.
G. uzima slušalicu.
– Hi, Nora. Iduna gave us your phone number. Could you come in front of the Radison SAS hotel? We’re waiting for you there! – govori joj.
– Oh, you are in the hotel. No problem. I am coming – odgovara Nora.
– Kakva je? Kako ti je zvučala? – zapitkujem.
– Pojma nemam, izgovorila je samo nekoliko reči.
Oprostivši se sa Makedonkom, izlazimo na zaleđenu ulicu.
Odjednom sam jako umorna i dosta mi je i automobila, i autobusa, i aviona, i kombija i svih tih prevoznih sredstava kojima smo se danas vozili.
Jedva čekam da konačno uđemo u tu „našu” kuću.
– Koliko još moramo pešačiti? Kako ćemo vući sav ovaj prtljag? – pitam G-a razdraženo, s mukom podižući teret.
Odjednom mi pogled zastaje na ogromnoj, od nekuda poznatoj, sivoj kući.
Ne mogu da verujem. Pa mi, upravo, stojimo preko puta naše kuće!   


                  

KONAČNO STIŽEMO

– Pogledaj! Pa to je naša kuća! – vičem ponosna što moje surfovanje po internetu, u ovom slučaju, nije bilo uzaludno.
Drvena, rustična, sivo-zelena kuća Centra za vizuelnu umetnost Islanda, iz koje je upravo izlazila nepoznata devojka, a koju sam toliko puta posmatrala na kompjuteru, nalazila se pred nama.
– Hi! My name is Nora. Welcome to Iceland – rekla je devojka u crnom uvodeći nas u kuću.
Iako su nam Norin neobičan akcenat, njena suzdržanost i upotreba žargona otežavali sporazumevanje, mi, ipak, saznajemo da ona nije Islanđanka već umetnica, kao i mi, Irkina poreklom, koja se na Islandu zatekla iz istog razloga kao i nas dvoje.
U žurbi i pomalo odsutno, pokazuje kuću.
Najpre ulazimo u prizemlje, zavirujemo u sobu za kustose, kuhinju, kupatilo i dnevni boravak u kojem je zelenoplavi mekintošom. Upravo taj kompjuter, oko koga ćemo se Nora i ja „boriti”, iako će odbijati da otvori sajtove na srpskom jeziku, postaće izuzetno bitan deo mog jutarnjeg rituala i moja jedina komunikacija sa prijateljima iz Srbije.
Uskim, škripavim drvenim stepenicama penjemo se do sprata na kojem je ogroman zajednički studio i dve odvojene spavaće sobe, naša i Norina, dizajnirane u etno fazonu, sa rustičnim gredama, nameštajem iz Ikee i ogromnim prozorom sa pogledom na ulicu.
Sve, u suštini, izgleda obećavajuće.
Nora ubrzo nestaje u svojoj sobi, a mi, još neko vreme, ostajemo u prizemlju.
– Šta misliš koliko je sati? – pita me, u jednom trenutku, G.
–Pojma nemam, znam samo da sam mrtva umorna i da žudim za jednim duuugačkim tuširanjem – odgovaram.
Međutim, ne teče sve glatko!
Moje prvo islandsko tuširanje izgleda poput polivanja ključalom vodom kojoj je, u ogromnim količinama, dodat miris pokvarenog jajeta!
I mada pokušavam da začepim nos, da dišem na usta i nekako prihvatim blagodeti koje ovom narodu daju termalni izvori vode koji im direktno teku vodovodom, čini mi se da ću svakoga časa povratiti.
Koža mi, nakon sumporom zasićenog kupanja, postaje zategnuta do nivoa pucanja, a težina tog odvratnog mirisa, koji, nakon nekoliko nedelja neću ni primećivati, još dugo ostaje u mojim nozdrvama.
Toliko sam uzbuđena da ne mogu da zaspim. Iz tašne vadim Ipod i puštam muziku.
Ispod kreveta pronalazim zaboravljenu turističku brošuru o Islandu. Na prvoj strani su reči dobrodošlice Olafura Ragnara Grimsona, njihovog predsednika:
Island je zemlja kreacije. Njeni vulkani i gejziri, glečeri i polja lave nude dramatični susret vatre i leda. Njene reke i jezera, zelena polja i planine inspirišu slikare i poete.
Pozivamo posetioce da sa nama podele avanturu istraživanja Islanda, jedine zemlje u kojoj je stvaranje zemlje još uvek moguće!
Sa slikom Severa i muzikom Sigurosa u ušima, konačno tonem u san.



PRVA ŠETNJA

Izlazimo na islandski pločnik, krećemo u prvu šetnju.
Sve je oko mene (da li zbog umora, sumraka ili vazduha?) poput blage nesvestice, iracionalno i neshvatljivo.
Čini mi se da koračam nekim tuđim, nepoznatim životom. Da ja, zapravo, nisam ja. Da postojim u nekoj drugoj dimenziji. Da prisvajam jedan, do sada nepoznat identitet. Tuđi korak, tuđe telo i tuđe misli.
Hodamo čistim, upeglanim, idiličnim starim jezgrom grada.
Nema visokih dehumanizovanih zgrada, nema urušenih fasada, nema prljavih kioska niti trafika.
 Samo ušoreni šareni kućerci metalnih fasada. I mnoštvo kafea i radnjica.
Uz put, uprkos činjenici da je nekoliko stepeni ispod nule, srećemo prolaznike u džemperima i platnenim patikama. I turističkog vodiča u majici sa kratkim rukavima i nekoliko turista iz Koreje koji, pored njega, u perjanim jaknama cvokoću od zime.
Sneg pada, a neki, bez obzira na sve, voze bicikle. Niko se od domaćih ne obazire na vremenske (ne)prilike.
Mladi Islanđani, u uskim farmericama, strukiranim, pomalo iznošenim retro sakoima, bubi frizurama i starkama, izgledaju poput muzičkih starova. Zaustavljaju se na ulici ćaskajući. Neki od njih, još gotovo tinejdžeri, guraju bebe u isto takvim retro kolicima. Prirodni su i opušteni, daleko od egocentričnog samozadovoljstva roditeljstvom i fokusiranosti isključivo na sopstveno dete.
Sve, na prvi pogled, izgleda poput lepo uređene i prijateljski nastrojene komune.
Ipak, nije baš sve tako idilično.
Usamljeni ljudi koje nazirem kroz velike, osvetljene prozore, što zure u svoje mekintoše, deluju mi nesrećno i otuđeno.
– Bože, odakle ovim ljudima toliki standard kad jedino što vidim jeste da sede ispred svojih kompjutera? – pitam se.
Kako bismo nabavili mape i brošure grada, najpre svraćamo do jednog od turističkih biroa. Nalazimo pregršt korisnog, besplatnog, propagandnog materijala na engleskom jeziku.
Potom menjamo novac.
Šalter je prazan. Niko više ne vuče novac u novčaniku. Ovo je grad u kojem čak i klinci, uveče, pivo plaćaju kreditnim karticama.
I pored svega, postoji jedna dobra stvar kada se odlučite za keš – posluže vas ogromnim, srcolikim, sa mirisom cimeta, medenjakom od čokolade.
Naš današnji cilj je vidikovac i Perlan koji se nalaze izvan centra Rejkjavika. Napuštamo Rejkjavik 101, potom hodamo duž velike saobraćajnice, zalazimo do šume četinara i, konačno, stižemo do vidikovca.
Sve mi je, budući novo i nepoznato, zanimljivo. Osvrćem se bez prestanka. Ne mogu da odolim obilju senzacija niti da ih, bar delimično, selektujem.
Stižemo u blizinu Perlana.
U daljini naziremo ključali, zapenjen mlaz vode.
Osećamo poznati sumporni smrad. Stižemo do veštačkog gejzira Strokur. Izgleda toliko prirodno te ne verujem da je plod ljudske intervencije. Čitava simbioza bogomdanog i ljudskom rukom modifikovanog pejzaža deluje skladno, čisto, odmereno, smisleno. Svuda unaokolo je zemlja boje umbre, zaleđeni zelenožuti travnati tepih i razbacano kamenje neobičnog oblika.
Ulazimo u Perlan, modernu minimalističku građevinu od nekoliko spratova, sa ogromnom staklenom kupolom na vrhu. Sa leve je strane hiperbolizovana figura Vikinga u staklenom izlogu i ulaz u Muzej saga.
Bešumnim se liftom penjemo do vrha. Prolazimo kroz fensi restoran i poslastičarnicu. Od kolača odustajemo čim ugledamo cenu. Potom razgledamo, takođe preskupe, suvenire kao što su trolovi, patuljci, šolje, islandske zastavice i finski kavijar i izlazimo na vidikovac.
Vetar šiba, čini se da će nas oduvati.
Ali, prizor je očaravajući!
Šareni krovovi raznobojnih kućica, u sredini grada, Halgrimskirkja, crkva vulkanskog oblika i snegom pokrivena planina Esja.
Vetar je toliko snažan da se, ubrzo, promrzli, vraćamo unutra.
                                   


ONTOLOŠKA UTEHA

Napuštajući Perlan nastavljamo svoj prvi obilazak. Odlazimo do obližnje plaže.
Vazduh čistotom razdvaja naše nozdrve, i direktno prodire u pluća ledeći ih.
Zatičemo nestvaran, iracionalan pejzaž. Hiperborejski preplet oniričkog, žuđenog i večnog. Zamrznutu žutozelenu travu, crno kamenje lave prosuto unaokolo, karmin crvenu zemlju, potok i usamljenu kućicu u daljini i moćni sleđeni okean.
Zatičemo mir i spokoj.
Raj sanjara i maštara.
Otvorenost ka melanholičnom i onostranom.
Gotovo da dotičem tugu Severa. I zvuk severnog vetra.
I bezbrižne, lake i nežne vrhove Esje.
Osećam Hiperboreju! I Crnjanskog. Lirsku utopiju. Ontološku utehu.
Konačno shvatam:
                        Rastuži li nas kakav bledi lik,
                        Što ga izgubismo jedno veče,
                        Znamo da, negde neki potok,
                        Mesto njega, rumeno teče!

Uzimam MP3, stavljam slušalice na uši i puštam Bjork.
Slušam Jogu i Pagansku poeziju.



KUĆICE ZA IVICU I MARICU

Od trenutka stupanja na islandsko tlo, svaki boravak u zatvorenom prostoru izgleda mi poput gubljenja vremena.
Čini me nervoznom.
Zato, nakon večere, ponovo izlazimo.
U želji da doživimo nešto više nego što internet i turistički bedekeri nude, u želji da zavirimo u svakodnevni islandski život, šetamo obližnjim ulicama i prikriveno, voajerski zavirujemo kroz prozore.
Međutim, jedino što naziremo je poneki usamljeni čovek pogleda uprtog u kompjuter.
Na ulici ne srećemo nikoga. Grad je kataklizmično pust.
Nekakva se nelagoda uvlači u moje kosti.
Ipak, postoji nešto u čemu uživam bez obzira na mrak i pustoš.
Kućice Rejkjavika!
Limenih, živo ofarbanih fasada. Obasjane rasejanom svetlošću.
Moja fascinacija šarenim, poetičnošću obojenim kućama zapravo je duga već nekoliko godina. Za ovim trošnim i živopisnim domovima tragam, po gradovima Evrope, još od dana kada mi je Aleks poklonio kućicu-suvenir kupljenu na cvetnoj pijaci u Holandiji. Pronalazim ih u blizini kanala Kopenhagena, u liku Rembrantove kuće u Amsterdamu, u Kafkinoj Zlatnoj uličici u Pragu. Pronalazim ih i, iz raznih krajeva Danske, prenesene u Arhus.
A ovde ih ima u izobilju – bajkovitih, nestvarnih, kao stvorenih za Ivicu i Maricu!
Različitih su boja – crvene, bordo, zelene, plave, lila... sa isto tako šarenim krovovima i sa najčešće belim ramom uokvirenim prozorskim oknima koja su, poput veselih šarenih očiju, osvetljena u slavu predstojećih praznika, i naseljena mnoštvom ukrasa, figuricama patuljaka ili trolova, ponekom cipelicom za predstojeći Božić i obavezno sedmokrakim ili osmokrakim svećnjacima koji podsećaju na jevrejsku menoru.
Nakon sat vremena lutanja, umorni krećemo nazad, ka kući.
Ističe naš prvi dan u najsevernijoj evropskoj prestonici, dan u kojem sam konstantno gladna i non-stop fotografišem.
Dan ispunjen kontrastima i začudnim utiscima.



Odlomci iz putopisnog romana Ljiljane Maletin Vojvodić, Patuljci i Hiperboreja, Mala velika knjiga, Novi Sad, 2008.

Fotografije i tekst copyright © Ljiljana Maletin Vojvodic





Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".