Mogao bih da se posvetim ovoj tišini,
silasku do obale, galebovima što se
odupiru snažnim naletima vetra. Ovoj
jeseni u kojoj eksplodiraju boje, a ne
poznooktobarske depresije. Mirisu soli
da se prepustim udobno kao ravničarskoj
matici, miljama plodomirnog šetališta.
Iznad svega: spokojnoj belini jedra na
prepustom Baltiku.
Na ivici neba tiska se brodska sirena,
samo tako dinamizuje se vreme. Znaš
kako sunce u sumraku suicidno udari
horizont, i centima raspe se po površini,
ipak ne odumirući? Struje pamte pljusak
smola. Najveći ćilibari najdublje su,
punije praznine – jasne refleksije.
I ostajem da drhtim unutar sebe, zgrčen
kao fetus, sećanjima iscrpljujućim kao za
organe paraziti. Da umuknem, talas što se
povlači natrag prepoznao bi me, i pesak, i
okrunjen lukobran (kao pripadanje, biće
potpuno, a ne ovako: kostnokožna posuda
za groznicu, pristojni spomenik odsustva).
Boje nastaju samo od svetlosti, tako se
ubeđujem, i opet se prepuštam onome
čega nema ovde: trgovačkim brodovima
što crvenim trupovima zrače nadaleko
na okeanima. Vetar koji postaje olujan
i maltretira krošnje, krovove, krivi
mesečinu doći će. Vredan za dramu i
bol da nastanu iznutra, makar za to
tvoja čula hoće li biti tu?
Slika, prolaznik u krakovskoj magli
