...jer smrt je nesporazum...
Tomas Bernhard
*PADANjE BEZ REČI*
STENE
Isturpijali smo svoj život
stene sa kojih smo se bacili
u njega
u nju
besciljno
olako
direkt na glavu
bez traga
krugova i vira
hranitelji državnog aparata
dozvolili su nam to tako lako
ili su nam podmetnuli nogu
*HODANjE (ŠTO VIŠE) UNAZAD*
IZBOR
Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
hladi ti prvu jutarnju kafu
decembar je ali još nije zima
vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
kao popodnevna svađa u zgradi
kao nepregledno polje opušaka
koje zatičeš u gradskom parku
srkneš li vrelinu kafe
srknuo si svo trnje iskustava
koje će doći nakon mladosti
prospeš li njen talog
okrenuo si glavu od zločina i nepravde
MRAVI
Mravi iz našeg stana su nestali
primetili smo to tek kada smo se
probudili iz naših pamučnih snova
nestali su iz naše meke kuhinje
nestali su iz lamperije što krcka
nestali su sa bajkovitog poda
okrunjenih kiselih zidova
koje su tako veselo pomerali
kao vešti tesari i dunđeri
mi to nikad nismo uspeli
mravi su nestali iz našeg stana
istina je da im nismo zadali
nikakav udarac ništa što bi ih
poput ledenog talasa odbacilo
tamo otkuda su došli
ili su oni oduvek bili ovde
tek mislim da prstom kroz vazduh
nismo pokret napravili
viđali smo ih kako u veselim kolonama
trčkaraju za našim ostacima
jure kroz svoju viziju neprestanog rada
ili štete što mu često dođe isto
gnječili bi ih ravnodušno prstom
nismo bili od onih što ni mrava
ne bi nikad zgazili
možda su nas zato i napustili
DIVLjI DIVLjI
Divlji trenuci prate tvoje sećanje
na mladost snagu i opojno vino
zanosne mirise devojaka i žena
koje si tako lako uzimao
kao što se kida prezrela smokva
sa grma koji ti se nađe na putu
često odsustvovanje sa više nego
blatnjavog kućnog praga
noćne šetnje tuđim gradovima
plač sitne dece koju si viđao u prolazu
ne znajući baš tačno koliko im je godina
stideći ih se ako te u prolazu slučajno
očeše kakva rasna opštinarka
sada samo podmukli jutarnji kašalj
prati tvoje tupe reči odapete u vremenu
misao utopljena u iščekivanju smrti
CRNA MANDARINA
Usta su ti puna komadićima mandarine
pljuckaš njene semenke
po hladnom betonu gde su stala
tvoja pomalo žabja stopala
taj beton je tvoja otadžbina
kao i taj balkon taj trenutak
za njih si spremna da rađaš i braniš
svako seme je gorko kada se zagrize
zato što dolazi iz lepljive zemlje
beli se kao kost od koje nastaje prah
možda je zato i lakše da se ispljune
izdrka i pusti da padne na plodno tle
NOVI DAN
Šah ti je ispod kreveta
pištolj i nož u ormanu(samo ti
znaš kom i bolje je tako)
ispod jastuka češkaš
punu tablu ksalola
sa zvučnika privezanih na lap top
zadovoljava te neprestano Joy Division
desno od tebe je drveni sto
ti se odlučuješ za vino i vodu
pre no što zaspiš
pre nego što počne novi dan
ĐAVOLjA JAJA
Istinski nakazni svet
iz tih jaja
kako je Novica to
davno opevao
izašao je
izlegao se pred nama
tako dobro
da nikad ne nestane
PROMENA RAVNOTEŽE
za D.M.T.
Drvena stolica se lomi
upravo dok se ljuljaš na njoj
poput debelog i čupavog
uškopljenog mačora
kome si odsekao brk
naslon puca upravo tamo
gde su ti leđa
pad je uvek neočekivan
beskonačno brz
LOŠE NAMERE
Osećaš po mirisu svoje kože
neki požar će uskoro doći
buknuće u kukuruzu ili žitu
spaliće šumu ili letinu
ispucali sitni ostaci
nalik na tvoje prozirne šake
bedne žetve lelujaju u žegi
uzdišu iscrpljena stabla
koja su osakatila ludilo ili pohlepa
neki požar će uskoro doći
svejedeno loš
buknuće pred tobom tek tako
gotovo kao i uvek do sada
ne možeš mu se odupreti
ne veruješ u nemarnost
ni u iznenađenja ma kakva bila
poznaješ namere
mirišu u vazduhu
