Homeostaza je limes od egzila kada X+Y teže androginu, Vladimir B. Perić

Homeostaza je limes od egzila kada X+Y teže androginu, Vladimir B. Perić



HOMEOSTAZA JE LIMES OD EGZILA KADA X+Y TEŽE ANDROGINU
 (Radomir D. Mitrić, Na putu za Hesperiju, Biblioteka „Milutin Bojić“, Beograd, 2016)


Imati biće s kojim ćeš združiti telo.
Sazdani smo zbog androginosti.
Radomir D. Mitrić „Poeisis, sub speciae aeternitatis“


Mapa pukotina u sopstvu, linija brazgotina koje presecaju poetski izraz Radomira D. Mitrića, upravo je ono što možemo videti iz Putovanja za Hesperiju. U emotivnom lirskom koloritu prožimaju se i prelivaju melanholija, nostalgija, pacifistički proplamsaji, euforični beg u prošlost, zbunjenost usled viatorske dezorijentisanosti, osećanje nadmoći kada je lirik u mitološkim, arhetipskim i astralnim planovima i želja za povratkom u androginsku sjedinjenost.

Rascep koji postoji u čoveku, sioranski jadi introspekcije, biblijska odstranjenost, ontološka identitetska zjapeća naprslina i metafizički jaz između svetog i profanog, pulsira u Mitrićevoj lirici. Pesnik poručuje da svet treba posmatrati „kao solipsista, (da) sve je udešeno prema unutrašnjem nahođenju a ne prema spoljašnjosti.” (113) U referentnom sistemu privatnosti poratno, postapokaliptično stanje, rezultuje izlivanjem žuči u lirski tok. Bosanska tuga, empatija prema stradalima u Aušvicu, jedan sveopšti Weltschmerz obojen je sivim i ozvučen tišinom. To stanje otvorene rane na duši, ta kantovska nepodnošljiva mešavina melanholije i samosvesti,  može da se prevazilazi daljim pevanjem jer, „treba napisati pesmu koja vraća veru u svet“ (30). 

Mitrićevo pevanje i mišljenje dodatno su obremenjeni nostalgijom koja se kontekstualizuje u egzil: i spoljašnji i unutrašnji, u kosmopolitizam, u proistekli pacifizam iz prostorno i vremenski bliskog rata, kao i u sumatraistički beg u domen polarne „egzotike“. Autopoetičko telo pesme, „corpus autopoeticum“, pesmu započinje dubokim, nostalgičnim uzdahom. Partituru bolom-za-domom, čine osvrti za bosanskim vrletima, žalni tonovi pušteni za izgubljenim ljudima. Restaurativna funkcija pevanja nastaje „na ruševinama / u ruiniranim kraljevstvima gde je mrtvi / pijanino zarastao u korov, / (...)“ (87). Ovo stanje skrajnutosti, bojmovski rečeno off-modernosti, podrazumeva namernu izmeštenost, pevanje „po strani“, „van scene“, odvojeno, odsutno, „luckasto i ekscentrično“, „van dana, u noći“ čak i kad je sopstvo pronašlo novi zavičaj, u gradu kraguja (ciklus „Kragujevački nokturno“): „(...) / zato i volim ovaj grad koji me je prizvao / u svoje nemušto okrilje. (...) / (...)“ (90). Mitrićev egzil ima dve dimenzije: spoljašnju i unutrašnju. Ova druga izvire iz nenađenosti u „novom“ zavičaju što čujemo u stihovima: „(...) // Pesnik u ovom dobu nije ništa drugo / do izgnanik u Sopstvo i večno samovanje / (...)“ (42-43). Identitet se tako nalazi u sloterdajkovskom procesu sferogeneze,  izgradnje unutrašnjeg prostora bezbednosti, zanosa i uzvišenosti, svojevrsne kule od slonovače, „utočišta od buke i besa sveta.“ (106)




Egzistencijalna mučnina subjekta-u-egzilu pobeđuje se kosmopolitskim pevanjem jer „treba napisati pesmu koja će obuhvatiti čitav svet“ (30). To zapravo znači „(...) ostajati na jednom mestu, a imati svoju tajnu geografiju“. (109) Mitrićeva transcendentalna bezdomnost, odnosno potreba da se homeostaza bivstvovanja ostvaruje postizanjem osećanja da se svugde prebiva kao kod svoje kuće realizovana je sumatraističkim begom „ (...) u predele gde mango raste / nad grudima i ploti našu davno izgubljenu / slobodu, glad na putu za Kilkeni, / (...)“ (75). Ti prostori pacifistički su oslobođeni „(...) merkantilizma, farisejstva / na žrtveniku nacionalnih ideologija.“ (77).

Geografija refleksivne nostalgije obuhvata Hesperiju, mitsku zemlju zalazećeg sunca, hiperborejske prostore Skandinavije, Ultima Thulae, Helespont, ali i egzilsko usredištenje, Pont. Poeta je, bojmovski rečeno, zaljubljen u udaljenost, u njenu auretičnost, žudeću izmaglicu, odlaganje ostvarenja želja. Tim prostorima luta-u-sreći dezorijentisano altermodernističko sopstvo. Nematerijalna prostorna rasredištena utiskivanja, bezinteresni hiperborejski hod po nepreglednim morem lirske Utopije, predstavlja konstantu Na putu za Hesperiju. To putovanje svoj smisao pronalazi u nezavršavanju, u prepuštanju, u dijalektici haosa i kosmosa. Distopični prostor koji je postao svakodnevica, realnost, jedina je determinisanost iz koje se želi otići i zato se čuje glas koji poziva: „Zaplovimo, poslednji put, ovim severnim okeanom, muzo, utrnuli od čuđenja,  obamrli / od viška elektrolita iz megalomanskih / gradova-đubrišta, bežeći od šesnaestobitnih / veštačkih rajeva tehnikolora gde pajaci / drže govore iz usta kapitalističkih riba / što gutaju naše želje, (...) / (...)“ (75).

Utopijska plovidba ali i uranjanje, odvode stvaralačko sopstvo u arhetipske dubine. U Mitrićevoj optici telo je mitski prostor jer u njemu treba „naći detinjstvo. Zadržati ga u sebi i kad se nabora lice.“ (109) Scila i Haribda, odisejski kobni monstruozni entiteti, korporativno, između rebara i srca sopstva progovaraju: „(...) // U dušegupki grudi spupčali se moji mrtvi / između Scile i Haribde rebara, / gde srce, timpan što svoj smrtočas odlaže, / u tihe sedre roneći nad bremenitim danima / kuca nevoljno u melanholična izdajstva, sitno i nezlobivo, tek da se prisetim.// (...)“ (27) Na mitološkoj pesničkoj mapi nalazi se orfejski kompleks tema na miljkovićevskom tragu: Orfej koji izdiše, Euridika ali i Lilit, eleusinske misterije, parabola zaboravnosti (zemlja Lotofaga). Pesnički panteon zbirke je kontrapunktski komponovan: jedan pol je solarni, antički - njega opcrtavaju Febove kvadrige. Drugi je htonski, staroegipatski (Uroboros) i nordijski (Valhalska duga noć).

Jačina dodira suprotnosti: dana i noći, solarnog i htonskog, Sunca i Meseca, kulminira u figuri androgina. Dijalog sa ženskim u muškoj nutrini, ovaploćen je kroz susret sa opštim, vodenim, lunarnim: „(...) / U mrmoru mora ja čujem tvoj glas, / tebe koja si starija od svih jezika sveta. // (...) Stooke Argusove oči, kojim me gledaš kud god se okrenem / su podsećanje kako je ljubav najveći nemir“ (49). Čežnja za spajanjem, za anuliranjem podvojenosti, predstavlja motivaciju za traganje, za pesnički progovor o suštini bivstvovanja jer „u pustinji sveta potrebne su reči / bez ljuštura, tajna nevidljivost koju ćemo rešiti u međuvremenu, / otprilike kao ljubav, svakodnevni rebus, / (...)“ ( 73). Polisemično shvaćena ljubav zahteva izgradnju zajedničke semiosfere, u kojoj se pulsira svakodnevnim razmenama i rasterećenim egom. I zato, „Živi se u trećem licu. / To bih shvatao svaki put / kad sam se iznova čudio liku / stranca u ogledalu. A ljubav / potire dva bića u jedno, toliko / o surovosti sveta i milosti.“ (66) Sreća se, naposletku, sledeći stihove Radomira D. Mitrića, može pronaći u jakoj dijadičkoj intimnosti, u konjukciji sfera animus-anime i anima-animusa, u homeostazi koja se (za lirskog subjekta u egzilu) postiže kada x+y teže androginu.


dr Vladimir B. Perić


Slika Cornfield by Moonlight Semjuela Palmera, koja je poslužila kao predložak za Mitrićevu pesmu Elegija praznine iz zbirke Na putu za Hesperiju

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".