JEDAN
- Pivo?
- Ne, u toku
je ,,alkohol-pauza’’.
- Pauza?
- Da.
- Veruješ?
- Ni malo.
- Naravno.
već godinu
dana Oličenje Primitivizma Od Gradonačelnika mi daje neke ti izjave:
obaveštenost,
poštenje, neposrednost, pričaju mi,
al’ nekako drugačije, u nekoj formi,
novoj po mene;
a jednom, uzeo
sam 1000 evra od zelenaša iz Borče, i vratio, dok nisam zaglibio koliko to
treba,
i video Lenjina,
i jedino se pitao što nije dozvoljeno slikanje i pričanje, a on –
i bled i
dosadan i glup;
gutao sam
kapljice valerijana, pio jak ruski čaj, gledao ljude, pitao se, drhtao, pio i
pio,
i nekako,
pitam se, i došao, dogurao tu gde jesam, kakav sam.
sedim u radnoj
stolici (a šta ja ,,radim’’?), noge,
savijene, na foteljici, a u ruci Stendal, Kartuzijanski
manastir u Parmi 2. Džepno
izdanje. Sitna slova. Glava mi, čak bih rekao nakon tačno predviđenog vremena,
pada. Pogled je zamućen. Mučim se.
i, na kraju,
jedan, ne citat, ne parafraza, već nešto čiji sam ja smisao potpuno izokrenuo,
ne shvatajući ga, realno, ali ima tu
počast: ,,Oduzmi čoveku hrabrost da misli
na neubičajene stvari.’’
u momentima
pisanja, član jedne od hrišćanskih stranaka, na TV-u, stručno grabi lopatom zemlju
i zatrpava neko drvo, ne znam vrstu al’ kažu da je simbolično, u dvorištu neke
nove crkve, nazirem skelu u pozadini, on je u odelu, sledi aplauz, peckaju me
žmarci, tahikardija, crvene pruge na nebu od zalazećeg sunca u pozadini, šta se događa sa mnom? ...
PAUZA
Otišao sam po novu saobraćajnu dozvolu za
majku i, eto, namah osetio tu НКВД аtmosferu, a da je i ne znam, sem iz knjiga. Ti
leptirasti pokreti udova, procenjivački i sumanuti pogled , reči pune
sigurnosti i laži. Moja uobrazilja. Predrasude. Strah i mržnja. Velika, velika
mržnja, muka, mučnina.
Jutros sam shvatio: nikada mi nije smetalo
da budem sam. Bio sam sam kao mali: seckao sam iz slikovnica slike životinja i
po ko zna koji put gledao slike iz bajki, ogromne bundeve, drveće koje govori.
Sećam se da mi nije bilo potrebno društvo. Nisam težio za njim. Bilo je
trenutaka, kasnije, u nekim čudnim trenucima po moj život, kada sam žudeo za
drugim ljudima. Danas, osećam se slobodno, oslobođeno, svemoćno, i previše
slobodno. A ovo je jeftino napisano: ,,trebalo bi da sebi ogranićim malo tu
slobodu’’.
DVA
Bežanje.
Čitanje knjiga.
Gubitak...
Uzimam trodon, 2 diazepama. Kuvam sebi
kafu. Već dva meseca ne pušim. Već dva meseca ne pijem. I koncentrisan sam i
rastrzan. I besan i svoj. I dalje, isto, samo... ono što je nemoguće reći... to
je to... to osataje... uvek, u ovom-onom obliku, opstaje...
Bez lucidnosti je sve šupljikavo kao sito.
Ni dosade ni bola. Ničega dobrog ni lošeg. Ničega istinskog ili lažnog.
MINUT
Sanjao sam da pišem i sećam se šta sam
pisao, i znam i povod. Povod je jedna Barouzova rečenica iz knjige Džanki, a ja sam je preuzeo i razradio,
proširio; dakle, pisao sam, otprilike:
,,Osetio sam neugodnu tišinu i nastavio sam
da pričam, iako nisam imao šta. Panduri, to sa znao, vole kad ,,pevaš’’, ali ja
nisam imao ništa za njih. pričao sam gluposti, nepotrebne i beskorisne stvari,
ali sam pričao. Bili su zadovoljni. Naravno, nisam smeo da preteram, da ih
toliko potcenim, iako stojim i dalje iza konstatcije da su glupi, pričao sam
sporo i umereno, odmereno, doticao sam se teme iako, realno, to nije imaalo
nikakve veze sa onim za šta su me optuživali. Bili su zadovoljni što ih se
plašim, i ja sam bio zadovoljan što ne dobijam batine.’’ Tako nešto sam
,,pisao’’, manje-više.
A kad sam se probudio i nakon popijene kafe
ustanovio sam da moram da pišem, nešto, takoreći svakodnevno, da napravim
protivtežu neumornom čitanju koje me, eto, prati. Čini se da sam pronašao
uzrok.
Da bude jasno – volim da pišem, samo ne
znam šta! To jest, šta je to toliko bitno da se zabeleži: svakodnevni događaji,
izmišljotine, ,,nadahnuća’’, snovi? Uvek sam u dilemi.
DAKLE
Sa kase bacam
pogled na policu sa štampom i u uglu nekih novina, izbuljivši oči i nagnuvši se
napred na desnu nogu, pročitah izjavu domaćeg pevača da alkohol i droge nisu
rešenje. Ali, avaj, bilo mi je lepo, hoću da kažem prijatno, ugodno: bio sam u
inostranim Puma patikama, udobnim i
dugotrajnim, ali pre svega udobnim, pa i lepim, i... naravno, tu su se po
krvotoku preganjala dva trodona, jedan diazepam i jedan bromazepam, tako da se
zaključak sam po sebi nameće. Bila je gužva; nije mi smetala. Ljudi su bili
bliski; nije mi smetalo. Na kraju sam platio, uzeo namirnice i otišao kući. Bez
posla, para, pičke; nije mi smetalo.
START
Snovi svake noći. Neprijatni, ponekad
zastarašujući, nerazumni. Noćas sam bio u stranoj zemlji. Pored nekog naučnog
instituta vezao sam svoje biciklo. Sreo sam ljude iz školskih dana. Bili su
ljubazni prema meni. Iskreno ljubazni. Previše ljubazni. Predusretljivi,
prijatni, uslužni. Čudni. I to me je preplašilo, a ne bi nikako trebalo.
Jutrom – strah! Posežem za lekom. Ne znam
da se izborim.
STAR
Opet san. Zaboravljen ali čini se i potpuno
nebitan. Probuđen sa utiskom da je potrebna neka organizovanost nakon toliko
vremena provedog van svih tokova. Ali, grešim, potrbna je samo spontanost –
organizovanost će me ubiti, lagano i podmuklo kako to uvek ona radi. Ne mogu da
uđem ni u kolotečinu – taj voz je otišao. Ali ta nervoza, rastrzanost,
neopredeljenost, a treba se nekako prepustiti trenutku. Samo to bi bilo
dovoljno.
ZLI DUSI
Nema
veće sreće nego sebe pregoreti
Dostojevski
,,Tunjav’’ (ne voli, ili ne ume, ne želi,
šta li?, da komunicira sa ljudima, naročito ženama), ili ,,mutav’’ (tiho priča,
a samim tim i nerazumno, a i, iskreno, ne voli baš da priča tj. da iznosi svoje
stavove o koječemu), to su samo neke od karakternih osobina koje su junaku ove
kratke priče nametnute, i s vremena na vreme spočitavane, a koje on, uporan k’o
mazga, ne želi da promeni, makar ublaži na radost bližnjih, a u stvari on - ne
želi! jer - ne može!, da, jednostavno ne može sve da i to želi više od svega i
da je usredsređen na to neprestano, već, reklo bi se, nekako instinktivno osećao
da je to obična baljezgarija, dakle, sada...
... ako smo bez zajedljivih misli i sasvim
tihi, možemo uočiti junaka ove kratke priče kako sedi na rolostolici sa
ispruženim nogama (omiljeni mu položaj) i u rucu drži neku knjigu (iz
biblioteke) i čita, ali se i nervira, nešto ga grize, iznutra, jako, a šta to?,
eto, jed zbog nekog imbecila koji je našao za shodno da prepravlja napisano,
tj. da menja veličinu slova (,,bog’’ mora biti uvek ,,Bog’’, na primer) , da
precrta po njegovom shvatanju života nepovoljne rečenice (jedva uočljiva jadikovka
nekog lika pred ženidbu da time gubi i svoju slobodu, na primer), ili da
dopisuje komentare ispod nekih (da će se zbog te izjave goreti u paklu neki
tamo lik, na primer), i da je, a to je zapanjujuće, ta ,,imbecilna upornost’’
fascinantna, jer traje i traje, do samoga kraja, stranica: 843.
TRI-DVA
Ateista, umišljeni danguba, paranoik,
rekonvalscentni alkos, stalno pod nekim sumnjivim pilulama, lažov omanje
štetnosti, ćutljiv, ali, osoba koja već decenijama ima dobar san, koja upoznaje
strahote insomnije, recimo, dva-tri puta godišnje, pa ti vidi.
NOVAC
Uleće sumanuta
a suštinu
saznajem na samom početku:
,,Još samo
bradu da pustiš!
Samotnjak!
Nadji neku ženu!’’
A j a s a m o
ćuuuutiiiiiimmm...
(ne ono
,,pametno’’)
Za triper-oluje
koje ponekad
moram da slušam
uspevam,
tu i tamo,
da ne
pokušavam da nađem smisao,
vezu s bilo
čim,
razumevanje,
bilo šta,
a samo je tako
ispravno – dooobroo je ne čačkati
svoje nerve!
PET
Sedim za stolom sa dva penzionera i iz prve
ruke saznajem kako se to za neuspehe i sve nedaće u životu mogu okriviti drugi,
njihova zloba, zavist, kako se to drugi po ceo dan bave samo uništavanjem
nečijih sudbina i pravljenjem klopki, a kako je to eto sasvim suprotno od njih,
koji su ogromnog srca, spremni da pomognu, pa i sada mada više puta
izneveravani; a što se tiče znanja, stručnosti, o tome je i suvišno ma šta
govoriti, jer, eto, jedno drugo neprestano zatrpavaju komplimentima i to toliko
da nastaje neko gušenje, ali se traži još i još pa i po cenu života, sve do
same smrti. Amin.
POČETAK
Kad je završio svoju tiradu ustao je sa stolice,
rekao ,,Dosta, da...’’, pao na kolena i zabio glavu u patos. Nešto kao noj. Glava
je ušla u beton kao u puding.
Niko se nije uplašio.
Tako je i završena promocija novog romana Svetislava Basare.
SVETSKI PUTNIK
Još jedno jutro između dve geografske
dužine. Samo dva puta, na kratko, sam izlazio van ove dve, i ulazio u druge
dve.
DOSADA
Demokratija, krvavi pir u ludnicama:
oznojeni, koji
se vuku po teretanama i muče svoje telo
panduri, moja patološka
ali ne i zabrinjavajuća, postojana mržnja
žene, koje su
ubeđene da su napisale ljubavni roman
biciklisti, u
vožnji bez cilja, poletni
dobričine,
koji se mogu siti ispričati s nepoznatima
oni, kojima je
sumanuto skakutanje ptica u kavezu neki lep i opuštajući hobi
Za sada.
Fizički bol, koji je neophodan, a ne
mazohizam u šta sam, u bunilu i agoniji, gutajući sedative, bio ubeđen, a čine
ga:
cigarete
votka
trodon
oglasi za
posao
biblioteka i
hemoroidi
teskoba
jutra
nedostatak vremena
ljudi na ulici
mučnina u
stomaku
tremens
bekstvo
CILJ
Oštra zimska belina mi bode zenice koje su izgleda
postale preosetljive od kombinacije kojekakvih lekova.
Jedna zanimljiva knjiga mi stoji dugo otvorena
u krilu, ali očni kapci su teški, a misli pravolinijske, neodređene. Gubim se
često, a u povratku, od ko zna odakle, naprežem se da nađem smisao i u
najprostijoj rečenici.
JUTRO, ZATIM JUTRO
Jedna devojka, prodavačica, gde kupujem
hleb, odlučila je da joj postanem stran. Moj je to gubitak, bez dileme, jer,
realno, nema u mom životu toliko ljudi kojima sam nešto podnošljiv, a kamoli
drag. Izgleda, nisam ispunio nešto njeno, nešto žensko, a meni nepoznato. Njeno
je oružje što mi se sada obraća sa ,,vi’’. Zbunjen, osećam se kao da imam
sedamdeset godina. I ne samo to. Glas joj je hladan i formalan, ali oči, iako
drske i napete, poseduju u uglu neku iskru svetlosti i straha, da kažem
samilosti, ili se samo varam. Uostalom, ko zna.
VOLJA KAO PREDSTAVA, DA?
Danas sam bezvoljan, depresivan.
Razmišljam: ,,Potpuno je svejedno...’’ Mislim da je najbolje osloboditi se svih
misli. Gledati TV? Ali nisam siguran da će to puno pomoći. Ako postoji
,,potpuno je svejedno...’’ ništa, dakle, ne pomaže. I na kraju, tek sada sam
svestan da mi nijedan dan ne prolazi bez depresije.
Dakle, rešio sam da proživim ostatak života
što bismislenije, a to bi na neki način, čini mi se, podrazumevalo gubljenja
pojma o vremenu, o proticanju vremena, a može se postići na neki od sledećih
načina, po mome i kako sam ja to smislio, što ne znači da je tačno, ali deluje
meni ubedljivo: raditi u firmi neki posao u struci i imati nadređenog, a u
međuvremenu, recimo, čitati knjige.
VOZ - PIROT
Zašto više ne bežim kao nekada? Zato što
sada znam da sve što jesam je fizički deo mene.
Uskoro, verovatno, idem na put, da radim.
Nadam se.
Razmišljam: imam tikove, a oni nastaju kad
sam napet, nastaju bez jasnog razloga, napetost onda prouzrokuje drhtanje, i stvara
se strah od ljudi da ne primete te tikove. Strah stvara još veći strah,
intenzivnije drhtanje koje želi da spreči pojavu tikova, i ja se samo više gubim.
Kada radim posao u struci dosta se krećem i
uglavnom se zaboravim, svoje telo, i bolje je. Ne razmišljam unapred.
Dakle, potrebno mi je da odem, ali je sada,
dok sam još tu, svakodnevno prisutna strepnja. Strepnja od buduće reakcije
sopstvenog tela.
Krug.
GOBI
Vremena na pretek, pa čitam. Rekao bih,
preterano.
Učestvujem na književnim konkursima tu i
tamo. Kad mi pošalju zbirku zapitam se i, vratim se starom čitanju, čitanju
knjiga.
Setim se Ničea: ,,Krv i reči... jedno te
isto...’’
Anesteziolizi, obućari, električari,
lopovi, političari, panduri, dunđeri, mufljuzi, umobolni, alkosi, preprodavci, svuda
oko mene a i ja sa svojom školom i zanimanjem. Ima tu poezije za mene. Za
svakoga ima, uostalom.
,,krv, reči...’’, Niče,
ovo je
poslednje.
KRAJ, JOŠ JEDNOM
Ovo
je mučenje koje sam stvorio sebi, tvrdoglavo. Uteha je - iz neke lepe potrebe,
ili nedovoljnosti i učmalosti, pa onda pasije, i želje, ali se sve mora, ako
pređe svoju zacrtanu granicu, iz inata, preobraziti u govno.
Uništena mi je potrebna britkost u rečima
neophodna za finu, banalnu, svakodnevnu, komunikaciju sa ljudima. Sužena je i perspektiva.
A žene su sada dalje nego ikada.
Uostalom, knjiga koju držim u krilu mi sama
govori da mi je dosadno!
LAKO JE
Zašto bi ispunjen čovek osećao makar i
malecku potrebu da stvara decu?
Recimo, na kraju krajeva, da to radi
svesno, iz dosade, u blagostanju, da drugima udovolji? - kako to zvuči?: istinito? surovo neljudski?
SLUŠATI
Čitavo brdo polu-saveta se svaljuje na mene.
Nervi se kidaju, osećam pucanje, i reagujem na reči koje dolaze: vičem, psujem.
Ne vredi, to je jalova odbrana. A ne mogu da pobegnem. Znam da nema mesta gde
bih.
GLEDAMO
Očarana sam. Limena kutija (kiosk, za neke)
ima šest uglova. Krov joj je ružno trapoezasto-sumanuto oblikovan, ili
projektovan, da je baš ono što mislim: ružan. Ispred, u isprednanini je
hartija. Gomila nje. Da kažem da ima ona i nešto od onoga što je po Šopenhaueru
jedan od dva osnovna i jedina nagona a što se ubacuje u želudac. Ali! to je po
meni deveti od nekih deset delova sadržine. Hartija je obimna. Preobimna.
Ja radim na građevini. Kupujem jutrom u
pekari jednu kiflicu sa sirom. Jednom električaru, koji je i električar na
gradilištu, plaćam prevoz kolima, i to onoliko koliko bi me koštao prevoz
autobusom, samo što u ovom slučaju idem autom.
Radim na nekoj separaciji otpadnih voda.
Daleko van grada.
Od troškova imam ono što sam napomenuo.
Mislim na osnovne troškove.
Kada dođem kući, presvučem se, očetkam farmerke
od prašine, večeram, obrijem se, okupam, i tu uradim još po nešto. Ne volim da
gledam TV - nekako me podseća na sutra.
Šta radim ja posle svega.
Čitam knjige.
I fantaziram o glupostima.
ZAMENA TLA
pušenje je
štetno – piše latinicom, ali ja sam bespomoćan
ovo je tlo
(humus, šljunak...)
i zove se:
država
i u ovoj
državi postoji predsednik koji je predsednik države
ali, meni se
on dojmi nikako, a ni neko da je mesto njega, da bude jasnije
ja – radim
,,posao u
struci’’, tj. ono za šta imam papire škole
a škola, to je
tzv. ustanova države (hodnici, prostorije, ustanovljena hijerarhija i
nadležnosti... tako, nešto kao ludnica, ili, kao bolnica)
viđeniji
državljani je dosta često stavljaju u kontekst reči ,,stub’’,
ali i to mi čak
ne smeta, iako je apsurd
ja sam, kako
bih rekao, po karakteru, udaljen, da kažem to što tačnije
jer radim
nešto, hodam, pušim cigarete, razmišljam da ne pogrešim dok radim
i ne bojim se
– ali, to je već stvar iskustva
postoji taj
pisac, i ta knjiga, ima u sebi poprilično stranica, pisana je desetak godina, i
u njoj je sažeta filozofija svih prethodika u jednoj rečenici,
da
parafraziram to:
dakle, jedan
orao naparavi dva, tri zamaha krilima da pređe put od jedne do druge kuće,
udaljene,
recimo 100 meatara,
a u tim kućama
su ljudi koji ne bi mogli da ostvare sličan poduhvat, nikada,
i to nije
antropološka začkoljica, nego je jednostavno tako
UZOR
Nakon dve godine usamljenosti, udaljenosti
od ljudi i ,,deljenja’’ doživljaja, danas – dve nedelje potom, misli su
rastzane. Misli lutaju slobodno, u svom haosu, bez kontrole. Ali, čekam.
Čekaću, jer znam.
Zaratustra je sišao još jednom s planine.
Među ljude. Mnoge stvari je zaboravio. Mnoge stvari mora iznova da nauči. Jer –
Zaratustra je sada malo dete.
MUZIL
Tačno sedamdeset godina od puškaranja...
velikog puškaranja... između velikih, bogatih, licem u lice...
Tako je, otprilike, razmišljao Muzilov
Mosbruger u ćeliji dok je čekao vešanje, ili slobodu, ne znam, možda i nešto
treće, jer se to nalazi negde posle pola knjige.
Kako to znam? Jednostavno je. Ako je Muzil
mogao da nam podari čitav Svet kao volju
i predstavu jednog ubice žena (?), mogu i ja da idem sto godina unapred, i
isto izmišljam. A ograđujem se ako je Muzil ubio neku ženu, ili nekad malo
odležao u zatvoru, pa sve to onda spojio. Mada... opet nemoguće! Dakle,
izmišljotina. Napominjem: neverovatno prijatno za čitanje; za njega - poturanje
sopstvenog mozgarenja. Ili zabave.
Pitam se šta će biti sa ekonomijom ako se
naširoko zarati. Propašće, naravno, ali kako meni?! Šta ja da radim? Gde da idem? Da bežim u Australiju?
Imam jednu knjižicu, časopis-knjigu, onako,
za intelektualce, da kažem. Negde u sredini su date pesimističke misli
raznoraznih. Jedan glasi, da ne prepisujem, ali ovako: Švajcarska? Oni nisu
ratovali 700 godina, i šta? Izmisli su za to vreme samo zidni sat sa kukavicom
koja izleće!
Šta ja mislim o tome? Ne znam. Smešno je.
To jest, smešno zvuči. Prigodno za društvo, da se napomene kao upadica u priču.
A da li sam ja društven?
ZAMORCI
Brojevi me
zbunjuju
Recimo, ,,imam
još 1/3 života’’, recimo to, a to ništa ne znači,
na stranu
netačnost! – to ništa ne znači!
Zbunjuju me,
jer su često u glavi, ništa više
A, recimo,
mislim i na rak pankreasa,
(nikotinsko-alkoholičarsko
iživljavanje)
jer, po mome,
takvoj sam pošasti najpribližniji,
a to opet
ništa ne znači, baš ništa,
a nalazi se u
mojoj glavi, misao samo od sebe mi dolazi
Čudno, jer ne
mislim o tome, svesno,
ili, ja to
mislim, ali nekako kao da neko drugi za mene to misli
Kada bih sada
laprdao o strahu slagao bih naveliko,
zato, ostajem
samo pri konstataciji
GRANULE
Oteran sa posla. Noć je prošla. Upozoren
sam da ostavim cigarete. Kao alibi mi se prikazuju tri hiljadarke, kao ,,sve
što je ostalo’’, i ,,tačka’’.
Samo kad bi bilo tako lako ostaviti
cigarete.
Nije bitno.
Bio sam do gradilišta da usaglasimo
dnevnice. Sve je u redu.
Optičar mi je korigovao naočare.
Overio sam zdravstvenu knjižicu.
Razmišljam, eto, da već jednom, a govori mi
se stalno, odem do tog ortopeda, a ,,naš je čovek’’, snimim tu moju kičmu, i
iskukam trodone.
Uzimam sedative, ali trodon mi daje
hrabrost. Dakle, ne bih da delujem na mišiće, nego mozak.
Stvari su čudne. Ljudi nikakavi.
Posao
stvara nervozu. Nervoza uništava ljubav. Ne znam ni kako ni zašto. Čak se i ne
primećuje kako ona nestaje. Može jedino da se apstraktno konstatuje da je nema
i da je recimo zakopana u neko blato.
Moje telo! Svestan sam ga previše.
Dosta mi je svega.
Ne živi mi se.
Rado bih umro.
